Анадир: Како се живи у најудаљенијем и најскупљем граду Русије?

Јуриј Смитјук/ТАСС
Овде је веома хладно, град је веома удаљен од свега, а цене хране и станова су баснословне. Зашто се онда људи селе у престоницу Чукотке?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Када одлазите у посету овом малом граду са суровом северном климом на крају универзума, очекујете да ћете затећи нешто сасвим друго од онога што вас дочекује. Наиме, у стварности савремени Анадир може бити проглашен за најупечатљивији град Русије. Овде је готово свака зграда украшена муралом. Са једног зида крдо радозналих моржева посматра пролазнике, а са друге зграде вам намигује џиновски ирвас. У граду лепо уређених изувијаних улица налазе се и савремени биоскоп, спортски клуб, и различита дечја игралишта са фигурама поларних животиња.

Ценовници као знаменитост града   

Лет од Москве до Анадира, престонице Чукотског аутономног округа, траје преко осам сати. То је најисточнији град Русије и Евроазије, даље од њега налази се само још неколико села и пружа се бескрајна тундра. Град је веома удаљен од свих других градова и сва роба која овамо стиже одмах има вишеструко вишу цену. Зато није необично што се Анадир, у којем живи око 15 хиљада људи, налази на врху ранг-листе најскупљих градова у земљи.

Цене у локалним продавницама су заиста шокантне за посетиоце града. Кеса млека кошта 3-4 пута више од просечне цене у Русији, свеже воће и поврће је 4-5 пута скупље. Тако је лети, а зими уме да буде и скупље.

Како кажу локални становници, ценовници су својеврсна знаменитост града.

Ова незамислива скупоћа најобичнијих производа проузрокована је тиме што они у Анадир, као и друге ствари за свакодневни живот, стижу само преко мора и по лепом времену (што овде није баш чест случај).

Због сурових географских и временских услова овде нема ни пруга, ни обичних друмских путева (ван града постоје само такозвани „зимници“ по којима се можете кретати само у зимским теренским возилима). Наравно, могу се користити и авиони, али онда су цене још више.

Снабдевање Анадира производима траје отприлике од средине јуна до почетка октобра и зависи од временских услова. Роба се товари у Владивостоку на огромни трајект, који затим прелази око 3.700 километара за месец дана. Најпре стиже у Анадир, а затим у друга насеље на Чукотки. Током лета трајект успева да начини неколико вожњи.

На Чукотки постоји и локална производња. Цене ових производа су знатно ниже од свих ствари које се довозе и могу се упоредити са руским просеком. У Анадиру се пече хлеб (наравно, од донетог брашна), производи се месо ирваса, црвени лосос и зачинско биље, узгајано у летњим пластеницима. Локални предузетници се труде да развију производњу у пластеницима и стакленицима, како би током целе године могли да узгајају приступачне краставце и парадајз, али засад су на том пољу начињени само први кораци.

Скупоћа у Анадиру се не односи само на храну. Стамбени простор свих врста  такође је веома скупо задовољство. Најобичнија соба у хотелу у овом забитом провинцијском градићу коштаће вас као соба у хотелу са четири звездице у Москви (10 хиљада рубаља за ноћ  - 165 евра). Цена једнособног стана у анадирској „хрушчовки“ (зграда из доба Хрушчова) такође се може упоредити са московским ценама (7 милиона рубаља – 115 хиљада евра).

И поред свих ових тешкоћа, у Анадир, као и на читаву Чукотку, долази велики број младих стручњака. Град је опремљен и за живот деце, док старих људи има врло мало.

Романтика Севера

Анадир је основан 1889. године (до 1934. године носио је назив Ново-Маријински). У совјетско доба у инфраструктуру Анадира улагале су се огромне суме новца, јер је град био, како се каже, на борбеном дежурству, с обзиром да се налази недалеко од морске границе са САД. Осим тога, још крајем 50-их овде је почела експлоатација налазишта злата и сребра, тако да је било посла. Живот на северу одувек је био скуп, али у време СССР-а то се исплатило због огромних плата и погодности као што је ранија пензија.

Анадир никада није био мегаполис. Максимум од 17 хиљада становника достигао је 1989. године. Међутим, због кризе која је наступила након распада СССР-а, у наредној деценији град је напустила трећина грађана, ако не и више (на читавој Чукотски број становника се смањио три пута). Многи су продавали станове по цени авио-карте до Москве – толико је ситуација била лоша.

Али почетком 2000-их људи су почели да се враћају. Према речима локалних становника, то се догодило умногоме захваљујући тадашњем губернатору Чукотке, а сада познатом бизнисмену Роману Абрамовичу (он је био губернатор од 2001. до 2008. године). Како су писали руски медији, он је много инвестирао, између осталог, плативши порез на приход у региону, а то су били милиони долара.

Он је исплатио дуговања у платама, бавио се развојем нових предузећа, а такође довео у ред многа насеља у региону. Чукотка је постала велико градилиште. Бивши губернатор овде се спомиње са великом наклоношћу, јер је уз његову помоћ некада депресиван регион ако не процветао, а оно у сваком случају престао да одумире. А што је најважније, данас је Анадир град у којем стручњаци поново могу добро да зараде.

Живот на Чукотки

На Чукотки људи су запослени пре свега у сфери рударства и у производње злата (око 20% свег руског злата потиче управо одавде). Док у самом граду Анадиру нема производње и људи углавном раде као учитељи, лекари, канцеларијски службеници. Овде такође долазе стручњаци који раде у луци и на аеродрому.

Много запослења нуди се на привремној основи (по сменама од више месеци). Осим плате, у многим случајевима стан и превоз такође обезбеђује послодавац. Једном у две године радницима се у потпуности покривају трошкови путовања на одмор у било које место у Русији. Такође, после одређеног стажа на Чукотски смањује се старост одласка у пензију. Сама пензија је 50% већа него у другим регионима Русије. По правилу људи овде долазе на неколико година ради зараде, скупљају новац за стан или кућу у родном крају и враћају се назад.

Овде влада сурова субполарна клима (већи део године у Анадиру је зима, лето је кратко и хладно), дувају јаки ветрови и сунца има мало. Али људи који овде долазе у томе виде посебну романтику.

„25 година живота сам провео без снега, први пут сам осетио хладноћу на Чукотки“ – каже Мурфет, који је дошао из Сибира и ради у сфери транспорта. „Раније је ово био затворен град. Нисам знао где идем. И најпре сам био у шоку. Улице су изгледале као из прошлог века. А затим сам се неколико пута враћао, као на одмор, и схватио да се овде одмарам, не оптерећујем се градским проблемима.“

Он је овамо дошао још 2007. године на службено путовање, а затим одлучио да остане да живи. „Најважнија ствар овде је време. Ми овде живимо. Имамо времена за читање, за себе, за породицу. Много се дружимо, имамо много пријатеља, не пратилаца, него правих пријатеља.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“