Ко су Помори и како су створили цивилизацију Руског Севера?

Јаков Лејцингер
Њихови преци су се у потрази за бољим животом пре неколико векова нашли у овом суровом крају. Како су ови обични рибари успели не само да преживе у тешким условима, него и да формирају посебан културно-привредни феномен?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Живот на Белом мору тежак је и данас. Непрекидно се осећа оштар дах Северног леденог океана. Вода је више од шест месеци окована ледом, а током преосталог дела године овде дивљају сурови ветрови. Данас се за ове крајеве може рећи да су веома забачени, али није одувек било тако. До XVIII века лука Белог мора Архангељск била је једини руски прозор у Европу, пре него што је ту улогу препустила Санкт Петербургу.

Људима који су живели на обалама Белог мора (и отуда добили назив Помори) реалност је постављала високе захтеве. Зато су их красили јуначко здравље и издржљивост, снага духа и предузимљивост. Нису живели само од трговине, него и од риболова, јер је обрада земље у тим суровим крајевима била практично немогућа.

Одакле су Помори дошли?

Помори вуку порекло из Великог Новгорода. Овај руски град је у стара времена владао облашћу на северу и био конкурент Москве. По мишљењу поморског етнографа Ивана Дурова (1894-1938), први житељи на обали Белог мора били су Лапонци (Сами), које су истиснули Финци, а ове затим Швеђани и Карели, док је од XIV века на овом простору успостављена власт Новгородаца.

Они су „у недирнутом крају далеког, суровог и леденог Белог мора видели могућност богатог приноса у животињама, риби и соли“, пише он.

Тако је и било. Помори су се успешно бавили риболовом, бродоградњом и производњом соли. А насеља која су у то доба основали досељеници постоје и данас: Сумски Посад (1436), Варзуга (1466) и многа друга.

„Људи су бирали истомишљенике како би оснивали заједнице, заједно се бавили производњом и насељавали поред река које се уливају у Бело море“, објашњава етнограф „Центра за поморску културу“ из Беломорска Светлана Кошкина.

Средином XV века власти Новгорода су даривале своју беломорску земљу Соловецком манастиру који је напосредно пре тога основан. Истина, два века касније, када се манастир побунио после црквене реформе, његова земља је прешла у власништво државе.

Како су Помори трговали са Европом

Док Петар I није пробио „прозор у Европу“ преко Балтичког мора, овај „прозор“ било је Поморје. Помори су нудили ражано брашно, лан, уље, а Европљани своју морску рибу, кафу, чај, модерне тканине, украсе. Страну робу Помори су продавали даље по Русији превозећи је из Архангељска реком Северном Двином.

Ово је био уносан посао, па су породице поморских рибара могле себи да приуште лепе куће, одећу, справе за обављање свакодневних послова, које су биле недоступне у другим деловима земље.

У многим породицама сачуване су капе удатих жена  - „повојници“ – извезене златним нитима, каже Ирина Иљина, која проучава и подучава поморске занате у Беломорску. „Мајсторице су продавале на једном вашару по неколико хиљада комада основа за повојник. Имамо примерке који су стари преко 150 година.“

„На овој фотографији из 30-их година су моја баба Капитолина и прабаба Василиса са таквим повојницима, и то извезеним бисерним нитима“, каже њена ученица Олга.

„Минђуше које носим такође су од моје прабабе и могу се видети на овој фотографији. Бака има и наруквицу и ланчић са  привеском. Нису лоше живели. Код Помора се говорило: 'што је жена лепша, то је мушкарац способнији'. Одевајући своју даму, мушкарац је себи обезбеђивао статус.“

Како говоре и о чему певају Помори?

Помори су говорили посебним северним дијалектом који савремени Рус може врло тешко да разуме. На пример, свој бродић називали су „карбас“, косу српастог облика „горбуша“. О умрлом су говорили да га је „узело море“. Ове речи и изрази сачувани су захваљујући етнографу Ивану Дурову и његовом речнику од 12 хиљада речи из 1934. године. (Више о томе можете сазнати овде.

„Становници села још увек чувају интонацију и звучање дијалекта. Они 'окају' (говоре 'о' на многим местима где се у савременом руском изговара 'а') и 'цокају' (изговарају 'ц' на местима где се у савременом руском чује 'ч')“, каже руководилац Поморског народног хора Виктор Васиљев. Скоро пола века он сакупља поморски фолклор, обилазећи удаљена села поред Белог мора. Успео је да сними на десетине хиљада старих песама у оригиналном извођењу.

„Помори певају о љубави, о ветровима, о мору, о очекивању повратка својих мушкараца са рибарења, при чему се песме по правилу певају у неколико гласова, без инструменталне пратње и уз чување дијалекта.“ Чланови хора под његовим руководством и данас певају онако како су некада певали Помори.

Осим тога, Помори су имали посебан језик за комуникацију са Норвежанима – „русенорск“ (други назив му је Moja på tvoja), настао у XVIII веку. До данас је сачувано око 400 записаних фраза, како латиницом, тако и ћирилицом. На пример, „drasvi“ – здраво, „kak sprek?“ – шта говориш?, „Kak pris?” – која је цена?

Како истичу филолози, број руских и норвешких речи је отприлике једнак, што указује на то да су обе стране биле равноправни партнери. Језик је нестао фактички после Октобарске револуције 1917. године, када су слободни контакти са Норвежанима практични прекинути.

Како данас живе Помори?

Данас у Русији себе Поморима сматра нешто више од 3 хиљаде људи (према попису из 2010. године). Ипак, историчари немају јединствен став о томе ко су Помори: посебан народ, субетнос или само становници Поморја.

Сами Помори сматрају да се тако може назвати само човек који не само што је поморског рода и живи на мору, него је и до данас суштински повезан са њим.

„По мом схватању, то није просто човек који живи на територији Поморја, он треба обавезно да се бави привредном делатношћу која је карактеристична за Поморе“, каже Светлана Кошкина.

„Мој муж је пореклом из Вирме и Колежме, читав живот се бавио риболовом, уме да плете мрежу, да шије чамац, и његова родбина не може да замисли живот без рибе, кажу да им се 'уши смотају у ролнице' ако је не поједу. И сви они су Помори. Док наши синови имају друга интересовања и ја их не сматрам за Поморе, мада живе на поморској земљи и у поморској породици.“ 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“