Семјонково: Традиционална уметност Вологодске области на Руском Северу

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Почетком 20. века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски развио је сложени процес израде колор фотографије јарких боја. Његово схватање фотографије као форме која има образовну и просветну улогу посебно се изразито огледа на снимцима где је овековечио архитектонску баштину Русије.

Прокудин-Горски је од Министарства саобраћаја добио задатак да у оквиру својих путовања у јуну и јулу 1909. године посети и фотографише Маријински водени пут на северозападу Русије. Изградњу овог воденог пута којим је Санкт Петербург спојен са басеном реке Волге започео је још Петар Велики, а касније су радови настављени у време императора Павла (1796-1801) који му је дао назив по својој супрузи, императорки Марији Фјодоровној.

Горњи део овог система простирао се од реке Неве у Санкт Петербургу до Ладошког језера, и затим реком Свир до јужног дела Оњешког језера. Пажњу Прокудина-Горског привукло је насеље Пидма из 16. века близу реке Свир, јер се у њему налазила црква брвнара Преображења Господњег. То је била велика осмоугаона грађевина подигнута још током 1690-их. Изгорела је у пожару у априлу 1942.

Музеј Семјонково

Срећом, Прокудин-Горски је направио неколико фотографија села и Преображенског храма. Посебно је занимљива фотографија на којој се виде многе брвнаре и вајати чији облик је био веома распрострањен на целом Руском Северу. То се види из поређења истог тог призора са мојим фотографијама брвнара које су биле изложене у музеју Семјонково под отвореним небом, северозападно од северног града Вологде. Као и други музеји на отвореном, попут Малих Корела, Семјонково је основано са циљем да пружи опипљиву представу о традицији регионалне културе.

Парком Семјонково доминира храм Светог Георгија, који је првобитно подигнут на прелазу у 18. век у селу Троцком у Тарношком рејону, североисточно од Вологде. Планови за његово очување прављени су још почетком 1980-их, и тада су обављена детаљна мерења, али се одуговлачило са почетком радова, због чега је конструкција оронула, тако да је данашња верзија у Семјонкову заправо прецизна реконструкција са неколико аутентичних детаља.

Облик храма Светог Георгија има веома изражену вертикалу, што се често среће на Руском Северу. Темељ има обичну конструкцију у облику коцке са мало издигнутом олтарском апсидом на источној страни. Северни олтар је посвећен светом Георгију, а јужни светитељима Борису и Глебу.

Центар овог чврстог темеља држи осмоугаону конструкцију покривену кровом који се шири да би одводио воду. Изнад њега је необично лепа „шатораста“ кула са куполом и крстом на врху. Укупна висина до врха крста износи скоро 39 метара. Такви храмови су били изразито обележје верских заједница у бескрајним северним шумама.

Свака изба је јединствена

Основни део музеја Семјонково чини колекција традиционалних брвнара. Има их укупно једанаест, свака је поново монтирана на територији парка и све оне илуструју разноликост и мајсторство традиционалне северне дрвене архитектуре.

Међу првим примерцима који су пренети у музеј (1985. године) је и кућа А. Ј. Болотове из села Корољевска у Њуксенском рејону, североисточно од Вологде. Већи део избе је првобитно направљен почетком 19. века као обична правоугаона брвнара на спрат. У приземљу је била затворена остава у предњем делу и стаја за стоку у задњем.

На спрату су се налазиле главне стамбене просторије које су загреване помоћу зидане пећи, и та пећ је уједно служила за припремање хране. Задња половина спрата је обухватала велики простор за одлагање сена и пољопривредног алата.

Са порастом благостања крајем 19. века цела изба је проширена тако што је са десне стране дограђен паралелни правоугаони објекат. Тако су се у центру увећане брвнаре појавила два унутрашња зида као додатни ослонац продужене конструкције. Таквим уобичајеним поступком настала је изба „са шест зидова“, тј. са четири спољна и два унутрашња.

Увећана кућа је украшена балконом на горњем спрату са великом надстрешницом која га је штитила од снега и кише. Главни улаз је имао издигнуто степениште и бочну веранду.

Под правим углом у односу на ову велику грађевину стајао је приземни зимовник који је лакше било загрејати. Један део породице могао је у њему да борави преко зиме, као и младунчад стоке која не би поднела хладноћу у стаји веће избе, јер стаја није имала грејање.

Изба Попова

Близу ове куће је изба А. И. Попова. Она је предата музеју 1988. године, а првобитно је саграђена крајем 19. века у сели Внуково у Тотемском рејону, североисточно од Вологде (куће у парку су поређане линијски, што је типично за северна села).

Као и кућа Болотове, ова изба на спрат има правоугаону основу и балкон на спрату испод крова, који је лети могао служити као додатни стамбени простор. Изба такође има шест зидова, али је тако у почетку направљена па је простор између унутрашњих зидова шири и предвиђен је за степениште које води на две половине горњег спрата.

У обе половине стамбеног дела избе Попове стоји по једна зидана пећ. Главни улаз је испод веранде на средини фронталног зида. У задњем делу горњег нивоа налази се мали споредни улаз и велика прилазна рампа која води у вајат за сено.

Улановљева изба

Једну од најсложенијих конструкција има кућа А. И. Уланова, подигнута на прелазу из 19. у 20. век у селу Заречје у Њуксенском рејону. Изба је предата музеју 1991. године. Њена главна компонента је „четворозидна“ правоугаона структура на два нивоа са украшеним балконом испод простране надстрешнице. На врху крова је слеменска летва раширеног краја у облику коњске главе.

Ова једноставна изба у предњем делу има стамбену просторију, а у задњем стају за стоку и вајат за сено. Са бочне стране је зимовник, такође на два нивоа, и он стоји паралелно у односу на избу (а не под правим углом, као у кући Болотове). Главни улаз има трем који се налази између ова два објекта. Са бочне стране је причвршћена прилазна рампа уз вајат за сено на горњем нивоу.

Жуковљева изба

Једноставну конструкцију има и кућа Л. Г. Жукова, саграђена крајем 19. века у селу Калињинско (Тотемски рејон). Она је предата музеју 1988. године. Жуковљева кућа је изба „са пет зидова“, тј. са четири обична зида правоугаоне конструкције на спрат и носећим унутрашњим зидом. На спрат се улази кроз веранду са десне стране, а она је спојена и са затвореном стајом за ситнију стоку. Продужени вајат у задњем делу куће је ужи од стамбеног простора у предњем делу.

Сложенији пример „петозидне“ избе је кућа Ј. А. Пудове, направљена крајем 19. века у селу Маљчевска (Тотемски рејон). Предата је музеју 1990. године. Екстеријер је украшен лепим балконом у облику дуге. Конструкција спрата није типична. Летњи стамбени простор са предње стране води у сениште, а иза њега се налази „зимска“ изба са посебним улазом поред прилазне рампе сеништа са десне стране. Са леве стране је дугачка затворена стаја за ситну стоку. Као и код других изби у Семјонкову, унутрашњост је осмишљена тако да боравак у њој буде пријатан у суровим климатским условима.

Копиловљева и друге избе

Декоративна кућа В. Н. Копилова подигнута је 1881. године у селу Коростељово (Сјамженски рејон), а музеју је предата 2009. године. Под кровом има раскошно осликан балкон.

Главни улаз има трем и налази се са леве сране, док је са десне стране дограђен мањи стамбени простор у приземљу, што је једно од могућих решења за преживљавање дуге зиме.

Богату разноликост „петозидних“ изби илуструје кућа В. В. Храпова, подигнута крајем 19. века у селу Бор Космаревског сеоског савета (Њуксенски рејон). Пребачена је у Семјонково 2005. године. Она има необично ниско приземље, а балкон на основном нивоу протеже се дуж целе предње фасаде. Конструкција горњег нивоа испод крова добро је осмишљена.

Кућа М. Н. Попова је пренета у музеј 1991. године из села Ивановска (Њуксенски рејон). Главна грађевина је подигнута почетком 19. века, тако да је ово најстарија сачувана изба у Семјонкову. „Петозидна“ конструкција је 1862. године реновирана и обложена дрвеном декоративном облогом предњој половини избе. Балкон је осликан цветним мотивима и украшен мноштвом декоративних детаља.

Изба И. И. Кочкина подигнута је у другој половини 19. века у селу Андрејевска (Тарношки рејон). У Семјонково је донета 1987. године. „Шестозидна“ конструкција има строге облике и мања је него код већине комшијских изби, али је привлачна по сеоској аутентичности.

Најмања изба у Семјонкову је кућа Ј. Н. Слободине, првобитно направљена крајем 19. века у селу Подлипно (Тотемски рејон) и предата музеју 1987. Четворозидна конструкција има ограничени простор за стоку на нивоу тла и спољни вајат за сено. Једноставност конструкције показује широк спектар могућности приликом изградње брвнаре у зависности од потреба и могућности њеног власника.

Помоћне зграде

У музејском парку Семјонково представљени су и различити помоћни објекти – амбари, складишта, ледаре, руска парна купатила од дрвета, а однедавно и ветрењаче. Између осталог, ту је и реконструисано „црно“ парно купатило (руска „бања“) из села Шангина које је сада део имања Жукових. У парним купатилима такве врсте дим избија из пећи преко загрејаног камења и детаљно дезинфикује унутрашњост пре него што се скупи испод крова и почне да излази кроз шупљине у конструкцији. Прошао сам кроз целу процедуру „бањања“ и могу рећи да је све то сасвим подношљиво, јер се мирис дима спира водом и сапуном.

Почетком 20. века, руски фотограф Сергеј Прокудин-Горски развио је сложен процес израде фотографија у боји. Између 1903. и 1916. путовао је кроз Руско царство и снимио преко 2.000 фотографија помоћу процеса који је подразумевао три експозиције на стакленој плочи. У августу 1918. напустио је Русију и на крају се преселио у Француску, где је поново дошао у посед великог дела своје колекције стаклених негатива, као и 13 албума контактних отисака. Након његове смрти у Паризу 1944. године наследници су збирку продали Библиотеци Конгреса. Почетком 21. века Библиотека је дигитализовала Збирку Прокудина-Горског и омогућила светској јавности слободан приступ збирци. Сада су верзије ове колекције доступне на неколико руских веб локација. Историчар архитектуре и фотограф Вилијам Брамфилд организовао је 1986. године прву изложбу фотографија Прокудина-Горског у Конгресној библиотеци. Током периода рада у Русији, почев од 1970. године, Брумфилд је фотографисао већину локација које је посетио Прокудин-Горски. У овој серији чланака су призори архитектонских споменика у објективу Прокудина-Горског упоређени са фотографијама које је Брумфилд направио неколико деценија касније.