Трансполарна магистрала је била један од последњих „великих грађевинских подухвата“ Јосифа Стаљина. Пруга је требало да повеже градове Чум, Салехард, Надим, Уренгој и Игарку са укупно 1.300 километара пруге кроз непроходне шуме, реке и мочваре.
На изградњи, која је започела 1947. године, ударничким темпом је са оба краја пруге радило 80 хиљада затвореника Гулага. Читав посао се држао у тајности и у документима се западни део изградње водио под бројем 501, а источни под бројем 503.
Мостови преко река Об и Јенисеј нису подигнути. Према плану, лети би се возови пребацивали трајектима, а зими преко леда.
За непуних шест година саграђено је 700 километара пруге, али појединачне деонице ипак нису повезане. Одмах после Стаљинове смрти 1953. године изградња је обустављена, логори распуштени, а пруге напуштене. У сибирским забитима данас се могу видети само преостале зарђале локомотиве на шинама, дрвене бараке и низ логорских осматрачница.
Данас је у функцији само деоница дуга 200 километара од Чума до Лабитнанге (град који од Салехарда дели река Об), где пристају возови из Москве и Воркуте.