Стаљинова трансполарна железничка пруга која никада није завршена

Путовања
RUSSIA BEYOND
У предграђу Салехарда може се видети стара локомотива на споменичком постољу. На тај начин тамошњи житељи су овековечили сећање на један од најграндиознијих совјетских пројеката иза поларника.

Трансполарна магистрала је била један од последњих „великих грађевинских подухвата“ Јосифа Стаљина.  Пруга је требало да повеже градове Чум, Салехард, Надим, Уренгој и Игарку са укупно 1.300 километара пруге кроз непроходне шуме, реке и мочваре.

На изградњи, која је започела 1947. године, ударничким темпом је са оба краја пруге радило 80 хиљада затвореника Гулага. Читав посао се држао у тајности и у документима се западни део изградње водио под бројем 501,  а источни под бројем 503.  

Мостови преко река Об и Јенисеј нису подигнути. Према плану, лети би се возови пребацивали трајектима, а зими преко леда.

За непуних шест година саграђено је 700 километара пруге, али појединачне деонице ипак нису повезане. Одмах после Стаљинове смрти 1953. године изградња је обустављена, логори распуштени, а пруге напуштене. У сибирским забитима данас се могу видети само преостале зарђале локомотиве на шинама, дрвене бараке и низ логорских осматрачница.

Данас је у функцији само деоница дуга 200 километара од Чума до Лабитнанге (град који од Салехарда дели река Об), где пристају возови из Москве и Воркуте.