Језеро Лама: мештани верују да оно испуњава жеље

„Језеро Лама заиста испуњава жеље, али често на неки свој начин“, упозорио нас је водич Јуриј.

„Једна група је пловила чамцем и туристи су рекли да би хтели да се задрже на језеру мало дуже. Убрзо је дунуо јак ветар, обалу је прекрила магла и они су морали да проведу на води још пар часова, и тек након тога су се вратили у одмаралиште“.

Лама је „домаће језеро“ житеља Нориљска, града на северу Краснодарског краја, изнад Поларног круга.

Од њега до Ламе има 120 километара, тј. око 4 сата пловидбе. Нориљск је уједно и полазиште за љубитеље адреналинског туризма који одлазе да освоје тешко приступачни Плато Путорана.

Усред безбројних путоранских језера, водопада и планина Лама се издваја по лепоти пејзажа и прозирној води, али и по мистичној атмосфери која привлачи романтичаре и сањаре.

Трагом древних цивилизација

У преводу са евенкијског „Лама“ значи „велика вода“. И та вода је заиста велика. Док смо пловили ехосондер на чамцу је показивао дубину већу од 200 метара, и велике процепе са још већом дубином.

Научници још увек нису истражили те дубине јер је језеро тешко за проучавање будући да је већи део године оковано ледом, и постаје приступачно тек крајем јуна. Оно се и на карти појавило тек 1921. године за време геолошке експедиције Николаја Урванцева.

На Лами нема насеља и путева. Сматра се да су племена Евенке, Нганасани и Долгани аутохтони житељи овог краја. Најудаљенији, источни кутак језера одвајкада је био место силе. Ту су пронађени дрвени евенкијски тотеми, а круже приче да је крајем 1930-их овде живела последња евенкијска шаманка. Пре Евенки су овде живели други народи о којима практично ништа не знамо.

Совјетски археолог Леонид Хлобистин извео је средином 1970-их неколико експедиција на обалама овдашњих река и језера. Он је открио да је Плато Путорана пре три-четири хиљаде година био насељен и да су људи већ тада користили предмете од калајне бронзе, веома старе легуре метала. Научници су нашли и фрагменте ножева, посуде за топљење метала и бронзане плочице. Најстарији бронзани артефакти на Арктику пронађени су управо на Платоу Путорана и датирају из 18. века пре нове ере. Анализа бронзе је показала да су овдашњи мајстори користили самородни бакар из нориљских налазишта.

А шта је са другим материјалима? За израду легура потребни су још олово, бизмут и антимон. Испоставило се да су они допремани из других подручја Сибира, што значи да су ливци бронзе у појединим регионима били међусобно повезани. Не зна се зашто су ова подручја опустела.

Место силе

Данас се овде налази тристичко одмаралиште „Бунисјак“. И то није обично одмаралиште.

Његов оснивач Олег Крашевски већ пола века скупља старинске костиме, предмете свакодневице и ритуалне симболе северних народа.

Он је ишао са Хлобистином на једно путовање и сматра да је научник ушао у траг друге цивилизације. Крашевски се још увек пење на најудаљеније делове платоа до којих се може доћи. Тешко је пронаћи човека који овај крај познаје боље од њега.

„Налазили смо овде много древних рушевина, некакве остатке древних темеља од мегалитских обрађених блокова“, каже он. „Некада је овде живот бујао“.

Олег је по образовању геолог и стручњак за ловишта. Дуго је радио у Научно-истраживачком институту Сеоске привреде Крајњег Севера. Један је од иницијатора оснивања Путоранског резервата. Објавио је 16 научних радова и 3 монографије. За њега Нганасани кажу да је он њихов Бели шаман. „Моја амајлија, знак шамана нганасанског рода, врло је стара“, каже он. „Ту амајлију сам добио од предводнице једног рода по женској линији. Она ми је дала и неколико других ствари када сам јој излечио руку“. Веровали или не, али у току целог дана који смо провели у различитим одмаралиштима Ламе само код њега нас нису нападали комарци и обади. „Ја сам се са њима договорио“, објаснио нам је он.

Сусрет поред водопада

Отишли смо са водичем Јуријем до водопада Нералах. Он је бучан и та бука се чује издалека. Да бисмо му пришли било је потребно превалити пар стотина метара са стрмим успонима и силасцима.

Под ногама се камење котрља као да је живо и спремно да се разлети на све стране. Овде се ти каменчићи зову „курумници“. Јуриј је објаснио да треба газити само на оно камење које је обрасло маховином јер је стабилније.

Он лично уопште не верује у мистику и за сваку појаву тражи научно објашњење.

„Никада у животу нисам видео толико много дуга као овде. У протеклих месец дана виђао сам их сваки дан. Једна је била у облику стуба, друга савијена, трећа потпуно права“.

Он те феномене објашњава овако: на обалама су места где жиле минералних стена избијају на површину и изазивају аномалију у магнетном пољу, а атмосферске појаве на води изазване су великом разликом у температури.

Али ово место је, наравно, веома моћно: „Људи овде доживљавају енергетски препород. За северне народе ово место је светиња. Овде многи замисле неку жељу“, каже Јуриј.

Време нас је послужило. Било је топло и ведро, а језеро је било потпуно мирно. А претходног дана је беснела олуја са грмљавином. Да смо дошли дан раније не бисмо се добро провели.

Последњег дана је залазак сунца на Лами био фантастичан – оно се одражавало у води као у огледалу.

А онда се спустила најгушћа могућа магла.

Из ње смо изашли тек када смо стигли близу Нориљска.

Док смо путовали и разговарали о перспективама локалног туризма ја рекох да би било занимљиво поразговарати са онима који су на Ламу дошли издалека. И замислите, ми се једва крећемо и корачамо по оном курумнику, кад изненада наилази група риболоваца од којих је један дошао чак са Новог Зеланда.

Зове се Владимир, каже да је рођен у Русији али одавно живи на другом континенту и овде је дошао први пут. Ја се зачудих тако брзом остварењу мојих жеља, а руководилац наше групе Константин Викторович ме погледа и рече: „А шта ја причам све време?“