„Нориљск ће заувек остати у мом срцу и мојим плућима“, често ћете чути од локалног становништва. Живот многих људи на овим просторима везан је за Нориљски рударско-металуршки комбинат (у саставу компаније „Нориљски никл“) на коме ради око једне половине од укупно 175 хиљада становника. Међу њима су и рудари који ваде руду, и инжењери у фабрикама, стручњаци за логистику, и многи други.
Били смо у посети Комбинату бакра, упознали се, између осталог, са човеком који је после десет година рада у руднику постао парфемџија и пробали кафу са јелењим месом. Шта смо све видели и са ким смо се срели, прочитајте у нашој репортажи.
Комбинат бакра отворен је још 1949. године. Прво што ћете осетити када се приближите фабрици, биће мирис сумпора, али и његов укус. Сумпор диоксид је нуспродукт рада топионичких пећи, и што ближе прилазите погону све јаче се осећа.
Како су нам објаснили у „Норниклу“, у компанији је разрађен специјални план везан за сумпор према коме ће се до краја ове године он неутрализовати кречњаком, а гипс који се буде том приликом добијао користиће се за израду грађевинских смеша. У перспективи штетна емисија ће бити смањена за 90 одсто.
Због штетних материја поједини радници у топионици носе не само стандардне гас-маске, већ и оне са дугим цревом, што све скупа у позадини конвертера у којима се топи бакарни концентрат, а искре стварају грандиозни призор, изгледа као у сцени неког дистопијског филма.
Растопљени бакар допрема се у пећ како би се добио анодни бакар, без нечистоћа. Температура топљења бакра је преко хиљаду степени Целзијуса, па је без обзира на моћну вентилацију у погонима изузетно топло.
Аноде се разливају у калупима и вагонима одвозе у цех за електролизу. Тамо остају три недеље у купатилима са сумпорном киселином. На крају се добија кључни производ комбината, листови од чистог бакра.
Највећи део нориљске руде вади се на дубини од 700 до 900 метара, а на појединим местима и до два километра. Али у Нориљску поред рудника „Заполарни“ постоји и „Медвежји ручеј“. То је у овом тренутку једини површински коп у коме се добија нориљска руда.
„Наша руда је, свакако, јединствена“, напомиње главни инжењер у руднику Артјом Мељков. „У њој има 15 минерала од којих ми добијамо девет. То су обојени метали, бакар, кобалт, никл, платина, злато и други“. У околини Нориљска према актуелним подацима налази се око 40 одсто светских залиха метала платинске групе, 35 одсто никла, 15 одсто кобалта и 10 одсто бакра.
Руда се налази у унутрашњости брда, па се мора прибећи минирању како би се до ње дошло. Потом се одвози „Белазима“, огромним киперима са точковима чија висина премашује људски раст. Руда се после тога отпрема у фабрике за оплемењивање руде, где се естрахују концентрати.
Бакарни концентрат иде у Комбинат бакра, а концентрат никла и пиротита у Надеждински металуршки комбинат. Рад у производњи је врло озбиљан, изискује велику концентрацију и не трпи никакав фушерај. У предеузећа у Нориљску могуће је ући тек после алко-теста на улазу (постоји и на излазу). Људи овде долазе са свих страна било ради сезонског или сталног посла. Плате су веће од оних који стручњаци тих профила зарађују у остатку Русије. Рецимо у топионици почетне плате су сто хиљада рубаља или 1100 долара. Највеће плате данас имају рудари, који раде под земљом.
Живот у Нориљску је врло скуп, будући да се све довози, То, међутим, не значи да нема локалне производње. У ресторанима, рецимо, поред традиционалних северних јела, каква су јелење месо или строганина, може да се проба и локално пиво. Оно се овде вари од 1944. године. Почетком двехиљадитих совјетска фабрика затворена је због економске кризе, а 2009. године отворена је нова, али са старом технологијом. Пића која производи не испоручују се нигде даље, јер имају кратак рок трајања.
Љубитељи кафе у Нориљску ће пронаћи најнеобичнију врсту омиљеног напитка, са ренданим јелењим месом (јуколом, како то зову мештани), „Сушено јелење месо по компактности подсећа на црну чоколаду“, објашњава изумитељ напитка Сергеј Сербин. У варијанту на задату тему, кафу „Тундра“ додаје се мочварна купина и брусница, а у „Северну светлост“ иде нана и еукалиптус. „На тај начин могуће је осетити дах Арктика“, каже Сергеј.
Ако уз кафу треба послужити десерт, јасно је да без сладоледа не може да прође. Он је у Нориљску поново са јелењим месом, мада на први поглед изгледа као млечни сладолед уваљан у чоколадне мрвице. Осмислила га је Нориљчанка Нина Федотова, велики фан северне кухиње.
А бивши рудар Александар Шаповалов схватио је да становницима Нориљска недостаје свеже зелено поврће. Он у својим стакленицима гаји краставце и зелениш.
Још један бивши рудар, Алексеј Болтачов, постао је северни парфемџија. Овим послом је почео да се бави после десет година проведених у рудницима у Нориљску. Алексеј је дошао из Удмутрије (централна Русија) 2010. године „због љубави“.
Његова супруга је одатле родом. „Својевремено сам рекао супрузи да сам спреман да са њом одем, ако треба и на крај света. И ето, стварно смо се нашли на крају света“, каже он.
Прављење парфема постало је његова пасија пре неколико година. „Парфимерија, то је машта и емоције у бочици, оно што нам у свакодневном животу најчешће недостаје“, напомиње он. „Природа Тајмира, кратка лета, сурова зима и јарке боје северне светлости, служе ми као инспирација“.
Вештином прављења парфема овладао је онлајн. Учитељ му је слао састојке, а он их проучавао, описивао и експериментисао са њима, стварајући прве формуле својих мириса. 2020. године регистровао је свој бренд Mr.Bollex Woodmurt и развио читаву линију производа под називом „Мириси Тајмира“ које гости града врло радо пазаре. Meђу парфемима су и „Тундра“ са јагодичастом копреном и „Северна светлост“ са хладним меким нотама. „Имао сам идеју да унесем зелене нијансе у хладноћу и мраз“, каже Алексеј. Најлакши парфем је „свеж и прозрачан као вода“ и носи назив сибирске реке Јенисеј. Најнеобичнији мирис посвећен је шетњи до „Црвеног камења“, природне знаменитости Нориљска. Црвена боја добијена је помоћу шипка и црвене рибизле.
Да је околина Нориљска изузетно богата рудом бакра знало се вековима уназад. Међутим, права експлоатација почела је тек у прошлом веку, када се Совјетски Савез окренуо индустријализацији, и почеле да се отварају фабрике. Град у 1935. године основали су затвореници Нориљског логора, а после његовог затварања 1956. године почели су да долазе млади стручњаци из целог Совјетског Савеза.
До распада Совјетског Савеза Нориљск је био затворени град у који није могло да се уђе без специјалне пропуснице. Данас је само странцима потребна дозвола, док руски грађани могу несметано да се упуте у Нориљск и сами виде како изгледа живот индустријског града иза Поларног круга. А то је уједно и тест издржљивости.
Многи Нориљчани су нам говорили да би једноставно волели да зараде и оду да живе негде у остатку Русије. Онима који желе да напусте град, администрација Нориљска и „Нориљски никл“ помажу око пресељења, истина за то је као услов потребно да су пре тога били бар десет година радно ангажовани. Има и оних који одлазе и после само неколико недеља, не могавши да издрже хладне зиме и поларне ноћи. Међутим, далеко је већи број оних који су мислили да долазе само на неколико година, а остали су цео живот.
Јуриј, возач аутобуса, каже да је у Нориљск дошао из сибирске провинције још у совјетско време, после војске. Преко Комсомола је упућен на ударничку градњу Заполарја. У младости енергије је имао на претек, и за рад у руднику, али и „необуздани провод“. У последње време ради као возач, здравље га баш не служи као некад.
Један годишњи одмор провео је заједно са супругом у Волгограду, град им се много допао, па су одлучили да се тамо преселе. Плац су већ купили и сада броје дане до пензије.
Олга и Михаил Парсов, познати су уметници у целом Краснојарском крају. Баве се сликањем, израдом уметничких предмета и сувенира на северне мотиве, често приређују уметничке вечери. Овај брачни пар спада у оне Нориљчане који су успели да пронађу свој северни спокој. Како Олга напомиње, ћерка им је одрасла и отишла, а за њу и супруга Нориљск је врло инспиративан. И зато не планирају нигде да се селе.
Живот у Нориљску био би потпуно немогућ без луке у Дудинки која је од града удаљена 90 километара, и налази се на обали велике сибирске реке Јенисеј. Овде се довози неопходна роба и храна из остатка Русије и одвози производња комбината. Лука ради током целе године, али с једном напоменом. Она је једина лука на свету која сваке године у време високог водостаја, кад крене лед, бива поплављена. Али о томе читајте у нашој наредној рубрици.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
