Како је мошусно говече поново населило руски Арктик

Крупно и горопадно мошусно говече једна је од најстаријих животиња на нашој планети. У Сибир и Евроазију стигли су пре 3,5 милиона година, сишавши са Хималаја, а затим су се постепено  повлачили све даље на север континента. Пре око 190 хиљада година прешли су Берингов земљоуз и стигли у Америку, настанивши, осим полуострва Тајмир, Аљаску и Канаду.

Преживели су неколико глобалних климатских промена и надживели многе животиње, укључујући мамуте. Међутим, пре 3 хиљаде година мошусно говече је нестало из Евроазије. Разлог су били људи који су их неуморно ловили. Тек совјетски научници су успели да врате мошусно говече на Тајмир.

Да л' је крава или коза

Научници и даље не могу да се сложе каква је животиња мошусно говече. Једни сматрају да спада у крупна говеда као краве, а други га сврставају у сроднике коза (какве су, на пример, планинске овце аргали). Трећи, међутим, тврде да је то сасвим посебан род и да су сви њихови сродници одавно изумрли.  Није лак задатак утврдити генетске везе древне животиње са савременим врстама. Засад се његовим јединим живим сродником сматра папкар такин са Хималаја.  

Занимљив је и назив ове животиње. Мошусно говече заправо нема мошусне жлезде, него назив потиче по свој прилици од речи musked, која на језику канадских Индијанаца значи мочварни терен.

Због крзна изгледају крупнији него што јесу

Дуго густо крзно чини да мошусно говече изгледа двоструко веће него што јесте. До гребена висина му је до 1,5 метара, а може бити дуг до 2,5 метара. Мужјак је притом тежак око пола тоне, а женка скоро двоструко мање. Природа се побринула и да им уши и реп сакрије од хладноће под крзном.

Имају веома топло поткрзно, 8 пута топлије од овчије вуне. Оно свог власника одлично штити од хладноће и ветрова. Приликом пролећног лињања једно крупно мошусно говече са себе збаци око три килограма длаке. 

Можда звучи необично, али када је јака зима мошусна говеда намерно пасу на најветровитијим местима. Ствар је у томе што тамо има мање снега, па им је лакше да откопају укусно биље.

Пустињаци са Арктика

Обично стадо мошусних говеда чин неколико женки са младунцима. Кад мужјаци одрасту одлазе у шумску тундру, где морају да науче да се брину о себи и стекну животно искуство. Ништа другачије него код људи. 

Зоолози су чак израчунали да мошусно говече може да се удаљи 700 километара од свог матичног стада! Због тога су их прозвали „пустињаци Артика“.  

Али за време сезоне парења они долазе у стада код женки и понекад растерују младе. Најактивније доба за њих наступа крајем јула и траје до краја септембра, када себи траже пар. Ако на женку претендује неколико мужјака, они организују борбу главама. До смртног исхода ретко долази, јер мужјак који изгуби борбу једноставно побегне.

Стајање у полукругу као стратегија опстанка  

Често се на фотографијама може видети како мошусна говеда стоје у полукругу, налик на борбену формацију „кара“, као да позирају. Заправо је то њихова стратегија заштите стада. Ситније јединке се смештају у центар, а крупније са стране. Они не само што стоје у овој „формацији“, већ могу у њој и да се крећу кроз тундру.

Тако чине и за време мећаве, постављајући се леђима према ветру. Такође, када угледају непријатеља, формирају полукруг. Притом су им главни непријатељи на Арктику вукови.

Повратак на Арктик

Палеонтолози су на руским арктичким просторима пронашли остатке древних мошусних говеда. „Најмлађи“ пронађен примерак је био 3 хиљаде година стар. Али притом неки научници сматрају да су последњи представници врсте нестали ипак знатно касније, можда пре око 400 година.

Зна се да су почетком XX века мошусна говеда настањивала само Канаду и њихова популација је стављена под заштиту. Средином века обновљена је популација на Аљасци. Научници из скандинавских земаља такође су покушали да их врате, али без успеха.

Седамдесетих година на полуострву Тајмир започео је пројекат реаклиматизације мошусних говеда. У Нориљску је 1971. године боравила висока делегација из Канаде на челу са премијером Пјером Трудом. Био је то први случај да шеф друге државе посети Нориљск. Канађани су били изненађени тиме како су Совјети на Арктику успели да саграде тако леп град са развијеном инфраструктуром. Током посете совјетски научници су премијеру рекли да би желели да обнове популацију мошусних говеда и Трудо им је обећао помоћ. На Тајмиру је 1974. године пуштено првих 10 мошусних говеда 15 месеци старости (пола мужјака и пола женки), који су ухваћени на острву Банкс.

Још 40 говеда донето је 1975. године, овога пута са острва Нунивак (Аљаска). Половина је пуштена на Тајмир, а друга половина на Врангелово острво на Чукотки. Почетком деведесетих они су се раселили по Врангеловом острву и по северу Јакутије, а затим су одвезени и на Јамал.

Данас на руском Арктику живи преко 16 хиљда мошусних говеда и то је највећи број јединки који поседује нека земља после Канаде (тамо их је преко 100 хиљада). Већим делом живе на Тајмиру, а око 4.000 јединки налази се у Јакутији. На Врангеловом острву налази се укупно 1.100 мошусних говеда. На Јамалу их је око 400, од чега се половина налази у резервату.

Где год живе мошусна говеда, стручњаци брину о њима.

Сада пред руским научницима стоји следећи задатак: како да мошусна говеда припитоме и гаје их као домаће животиње. Посебно их занима поткрзно ових арктичких животиња које се назива „гивиут“.