Зашто Срби навијају за Русију?

Global Look Press
Прошлог петка цела Србија навијала је против кошаркашке репрезентације Русије. Да ривал није била репрезентација Србије, ова информација могла би да се протумачи као првоаприлска шала. Да ли је одувек било тако, или је наклоност Срба према спортским тимовима из Русије новијег датума?

Легенда каже да су на врхунцу Хладног рата, симпатије Срба према Русима и Американцима биле подељене. Прича се да је у време антологијског меча за титулу светског шампиона у шаху, одиграног у Рејкјавику 1972, једна половина Срба навијала за Роберта Фишера, а друга за Бориса Спаског. Подела је ишла по кључу симпатија према Совјетима, односно Американцима. У римејку овог легендарног дуела, играног две деценије касније у Београду и на Светом Стефану, Срби су јединствено били за Бобија Фишера, не због мањка симпатија према Спаском - Русу који је тада већ наступао под француском заставом, већ због демонстративног Фишеровог цепања и пљувања на документ, којим му је амерички Стејт департмент покушао да забрани да игра шах на територији Савезне Републике Југославије.

САД, позната као „најдемократскија“ земља на свету, свог држављанина Џејмса Роберта Фишера и јединог Американца у историји који се окитио титулом светског шаховског шампиона, само зато што је играо шах у нашој земљи, касније је осудила на 10 годишњу робију. Постпетооктобарска Србија и Црна Гора нису се усудиле да Фишеру доделе азил и спасу га затвора. Најпознатији шаховски бунтовник ипак није завршио у Алкатразу или Гвантанаму захваљујући исландској влади, чија је морална обавеза према Фишеру била неупоредиво мања од обавезе владе наше тадашње државе. Када вас са Запада „демократизују“ обојеном револуцијом, изгледа да прво што морате да заборавите је морална обавеза.

Поделу на присталице САД и СССР-а,умногоме је генерисала чињеница да је Совјетски Савез био поистовећиван са комунизмом, друштвено-политичким системом који није био омиљен код доброг дела Срба.  Ова подела, за коју се тврди да је постојала у нашем народу током Хладног рата, није се осећала у мојој породици и њеном непосредном окружењу. Иако доминантно антикомунистички настројена, моја породица на спортским такмичењима имала је поред наше репрезентације увек једног те истог фаворита.

Подгоричка врелина није тако несношљива као што је пре три деценије била титоградска, јер се тада клима уређај, односно еркондишн, сматрао чудом технике. Био је доступан само у просперитетним друштвеним фирмама и вишим органима државне власти. Баш тог 20. јула далеке 1986. године, атомсфера у нашем  дому била је једнако усијана, као и спољна температура на улицама Титограда. На Горење колор телевизору гледало се финале Светског првенства у кошарци, судар две супер силе, СССР-а и САД-а.

Са непуних шест година сазнао сам да постоји таква игра, у којој је циљ убацити лопту кроз обруч са мрежицом, а коју одрасли прате са великом пажњом. Ипак, нисам могао да схватим две ствари. Прво како је могуће да отац, рођаци и пријатељи, који су код нас гледали утакмицу, готово са једнаким жаром навијају за репрезентацију СССР-а, као за Југославију, коју је неколико дана раније у полуфиналу елиминисао тај исти СССР. У том историјском преокрету Југославија је на 50-ак секунди пре краја регуларног тока водила са 9 поена разлике. Тројке Сабониса, Тихоненка и Валдиса Валтерса истопиле су нашу наизглед недостижну предност и одвеле меч у продужетке, у којима је тријумфовао СССР.

„За Русе навијамо зато што су то наша браћа“ - биле су очеве речи које су се урезале у моје дечачко сећање. Браћа Руси ипак у финалу за само 1 поен били су слабији од талентованог америчког тима, из кога су касније израсле неке од највећих НБА звезда: Дејвид Робнинсон, Кени Смит, Стив Кер, Шон Елиот, Чарлс Смит, Рони Сајкли и најнижи кошаркаш у историји, 1,59 м високи Тајрон - Магзи Богз. Друго што нисам разумео, зашто отац и остали Русима упорно називају тим на чијим дресовима пише СССР.

Баш када сам напокон схватио зашто наши људи на спортским такмичењима тим Совјетског Савеза називају Русима, комунистичка империја је престала да постоји. Међутим, две године након светског кошаркашког првенства у Мадриду, сазнао сам да постоји још популарнија игра од кошарке, фудбал, игра коју је у време великих успеха Црвене Звезде један наш познати новинар карактерисао као „најважнија споредна ствар на свету“. Европско првенство у фудбалу 1988, за које Југославија није успела да се квалификује, играло се у Немачкој. Овога пута нисам имао дилему за кога да навијам. Моји нови хероји били су Александар Заваров, Олег Протасов, Алексеј Михајличенко и Игор Беланов.

На отварању првенства репрезентација СССР-а голом звезде Динамо Кијева Ласла Раца победила је моћну Холандију Гулита, Рајкарда, браће Куман и Марка Ван Бастена. У другој утакмици ремизирали су са Републиком Ирском, а у трећој, одлучујућој за пролаз у полуфинале са 3:1 срушили су надмене Енглезе. У полуфиналном окршају састали су се са фаворизованом Италијом, за коју су наступале велике звезде попут Малдинија, Барезија, Донадонија, Вијалија, Манћинија и Валтера Зенге. „Браћа Руси“ пласирали су се у финале головима Генадија Литовченка и Олега Протасова, а њихов фаворизовани ривал није успео да затресе мрежу Спартаковог голмана Рината Дасајева. Следио је нови окршај са Холанђанима, који су у полуфиналу победили домаће Немце, репрезентацију која ће само две године касније надмоћно тријумфовати на Светском првенству у Италији.

Несрећа за овај одлични и компактни тим СССР-а, вођен од стране легендарног тренера Валерија Лобановског, била је чињеница да је у финалу 21. јуна 1988. велики Марко Ван Бастен одиграо свој меч живота. Холанђани су победили 2:0 и подигли пехар намењен за најбољу европску фудбалску репрезентацију. Југословенски коментатор информисао нас је да су финални меч пратили и совјетски космонаути на Међународној станици Мир.

Када је неколико месеци касније кренула Олимпијада у Сеулу, сазнао сам да поред фудбала и кошарке постоји још много спортова, од којих су неки попут рецимо рукомета, привлачили једнаку пажњу наших људи као фудбал и кошарка. „Фудбал играју Бразилци, кошарку Американци, а рукомет Jугословени“- била је парола коју су тада понављали југословенски ТВ коментатори. Донекле са правом, јер смо тада заиста имали одличан тим: Веселин Вујовић, Портнер, Рнић, Сарачевић, Смајлагић и остали. Међутим тадашња правила, која су екипе делиле у две групе, после којих је следило само укрштање за директан пласман (први са првим за злато, други са другим за бронзу и тд), нису нам ишла на руку. Већ првог дана олимпијског турнира сударили смо се са „браћом Русима“. За бека легендарног Александра Тучкина, по многима најбољег рукометаша у историји овог спорта нисмо имали решење. Поражени смо са убедљивих 24:18 и практично ускраћени од шансе да се боримо за златну медаљу. Све победе до краја биле су довољне само за бронзу. Златна медаља припала је СССР-у, који је апсолутну доминацију на турниру потврдио победом у финалу над Јужном Корејом са 35:27.

Изгледало је да ћемо се барем у кошарци „браћи Русима“ у Сеулу осветити за онај историјски преокрет у Мадриду, две године раније. У првом колу кошаркашког туринира славили смо са 13 разлике. Међутим правила кошаркашког туринира била су другачија од рукометног, па смо се у финалу поново срели са СССР-ом, који је претходно  у полуфиналу победио Американце. У овом неупоредиво битнијем мечу изгубили смо једину утакмицу на туриниру, а „браћа Руси“ славили су истоветном разликом као ми на отварању Олимпијаде.

Олимпијске игре у Сеулу биле су последња олимпијска смотра на којој је учествовао СССР. Четири године касније у Барселони, наступили су под заставом Олимпијског покрета као ЗНД. Репрезентативне селекције СССР-а већина Срба је сматрала руским тимовима, иако су водећи играчи у 80-им неретко долазили из других совјетских република. Половина фудбалске репрезентације били су играчи Динамо Кијева, половина кошаркашке из балтичких земаља, а водећи рукометаши Александар Тучкин и Константин Шароваров, иницијално након распада СССР-а наступали су за Белорусију. Тучкин је пред крај каријере, у рукомету је то за разлику од осталих спортова дозвољено, одлучио да брани боје руске репрезентације и дао значајан допринос за освајање олимпијског злата  у Сиднеју и сребра у Атини.

Након нестанка СССР-а и колапса комунистичког система у Европи, чини се да су отклоњене и последње препреке, које су поједине Србе, неподржаваоце комунизма, спутавале да навијају за Русију. Србина који данас навија против Русије, са изузетком ситуација као у петак вече, данас ћете тешко наћи. Памтим да сам се са својим другарима из средње веома радовао када је Русија победила Хрватску у полуфиналу Светског првенства у кошарци 1994. (које је требало да се игра у Београду, за његове потребе је почела изградња Арене, али због санкција је одузето и додељено Торонту). Руску репрезентацију са клупе предводила је совјетска играчка легенда Сергеј Белов, а најбољи играч био је садашњи селектор Русије Сергеј Базаревич.

Ништа мање се нисмо радовали када су Руси победили Шпанију у финалу Европског првенства у рукомету 1996. године. „Браћа“ су у том финалу, у коме су бриљирали легендарни голман Андреј Лавров и садашњи руски селектор, тада најбољи пивот света Дмитриј Торгованов, „осветила“ је нашу репрезентацију, којој су судије у полуфиналу „украле“ победу против домаће Шпаније и  тако нас спречиле да отпутујемо на Олимпијаду у Атланти.

Иста навијачка екипа радовала се у полуфиналу Светског првенства у Атини 1998. Репрезентација Русије невероватном серијом тројки Сергеја Бабкова направила је у мечу са САД преокрет раван оном из Мадрида 18 година раније. Заиста је било пријатно међу атинском публиком гледати шокирано лице Николаса Бернса, тадашњег америчког амбасадора у Атини, касније у администрацији Барака Обаме једног од главних људи Стејт департмента. Ипак у финалу није било попуста, наша репрезентација је напокон дошла до светске титуле и реванширала се „браћи“ за Мадрид 1986.

Врхунац српског навијања за Русију које памтим догодио се 2008. на Европском првенству у Аустрији и Швајцарској. Упркос лошем старту и убедљивом поразу од Шпаније, Руси су успели да збију редове и победама над Грчком и Шведском пласирају се у четвртфинале. Тамо су се срели са истим ривалом као 2 деценије раније, Холандијом. Утакмицу, која је због продужетака трајала до близу поноћи, са пријатељима сам гледао у београдском насељу Жарково. „Браћа Руси“ су се реванширали фудбалерима из земље лала за пораз у финалу Европског првенства 1988, а Андреј Аршавин одиграо је утакмицу живота. Тог 20. јуна 2008. по количини петарди и ватромета, атмосфера у Жаркову подсећала је на новогодишњу ноћ. 

      

Србин чак и када оде са Балкана, у случају да сачува националну свест и осећај патриотизма, наставља да навија за Русију, па и у спортским окршајима са тимовима земље његовог новог држављанства. Навео бих два конкретна примера, из времена мог боравка у Аустралији. Финале Аустралиен опена 2005. и полуфинала женског првенства у кошарци 2006. Већина мојих српских пријатеља - држављана Аустралије, у тенису навијали су за Марата Сафина против Лејтона Хјуита, односно прелепу Марију Степанову и њене другарице у финалу против Аустралије. Мало ко од Аустралијанаца могао је тада да разуме наше навијање. Разумљиво, јер о ослободилачким ратовима са Турцима, цару Николају Романову, ослободиоцима Београда од фашизма не знају готово ништа. Да знају, разумевање вероватно не би изостало.

Пред нама је Светско првенство у фудбалу 2018, такмичење на коме је Русија домаћин, а Србија се практично квалификовала. Уколико геополитика Запада, сетимо се грузијске агресије на Јужну Осетију на дан отварања Олимпијаде у Пекингу 2008. и мајданског пуча 2014. у време одвијања Зимске олимпијаде у Сочију 2014, дозволи да се ово такмичење одржи, Срби ће имати најмање два тима за која ће навијати. Искрено се надамо и грађани Руске Федерације.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још: