Репортажа: Како је једна Рускиња провела дан у српској војсци

Ноћу је падала киша. Капи су бубњале по шатору и у том сам полумраку имала утисак да напољу маршира хусарски пук. Нисам могла да заспим. У пећи су пуцкетала дрва. Топло вунено војничко ћебе је мирисало на поље и гар. „Како ли ћу ја трчати по блату?! А можда ме натерају да копам ров? Или оперем тенк...“ Напокон је свануло и престала сам да постављам себи питања.

У шест ујутро у војном кампу Другог центра за обуку г. Ваљево се чула команда „устај“. 137 двадесетогодишњих војника који овде пролазе обуку под будним оком искусних инструктора истрчало је из широких шатора на плацдарм на јутарњу гимнастику. Треба рећи да двадесетак склекова одлично прочисте мозак. Одмах пожелиш да идеш даље, у мензу на доручак. А затим... нека буде шта буде!

Менза је такође шатор са столицама. Војници су брзо узимали своје порције. Данас су то била кувана јаја, виршле, јогурт или чај. Чај од трава које јачају имунитет. Ако немаш високу температуру, изволи на плацдарм са свима.

Као и сваког од пет дана колико војници овде проводе, на реду је индивидуални тренинг. Он је део основне обуке која траје месец и по дана у касарнама у граду и овде, у војном кампу, где уче да ратују.

Камион нас одвози у поље, тресе нас над рупчагама. На полигону је строги мајор Савић, командант батаљона. Издаје кратке команде, дели војнике на две групе.

Мајор Савић: „Ово је појединачна обука војника у склопу основне обуке, која се односи на радне поступке војника у борби. Конкретно данас ради се о нападу.“

Део нашег одељења ће у школској борби бити противник. „Противници“ су се тако добро маскирали гранама и сеном, да сам умало угазила једног. „Пази“, шапуће ми он. Кад боље погледам, ово жбуње су све сами скривени „непријатељи“.

„Ево је: жена војник“, мајор Савић ми показује на гомилу сена. Сено се мрда и осмехује ми се идеално белим зубима.

„Војника мора да начули уши“ – ту сам прву лекцију успешно усвојила. За сваки случај бришем стакла мојих наочара и гледам под ноге, престајем да бројим облаке.

Савладала сам и другу лекцију: жене су главне не само у животу већ и у армији! Трећина војника у кампу су жене. Неке од њих су прави строги командири. Звезде Холивуда им нису равне! Можда у Америци живи „Џи Ај Џејн“, али Србија има поручника Андреу Војнић Хајдук, 157 см висине, јаког гласа, и трчи брже од свих.

Андреа Војнић Хајдук: „Искрено кажем, немам с ким да конкуришем. Добила сам медаљу за полумаратон у Суботици, а сада се спремам за полумаратон у Чачку. Нажалост, повредила сам колено и тренутно не смем да трчим. А толико енергије имам! И тврдоглава сам. Једва чекам да се вратим вежбама. Нисам случајан човек у војсци. Моје је презиме моја судбина!“

Жена са таквим презименом није само украс српске армије, већ и њена снага. Колега „хајдука“, такође жена официр, мрко гледа испод заштитног шлема на своје војнике. Повела је други део одељења на позицију: то ће бити „наши“, који морају да нападну „противника“, пуцајући из аутомата и бацајући на њих бомбе. Загњурили смо у траву. Надлећу нас мушице, бодље нам се упијају у тело. Војници су стискали своје пушке и напето очекивали команду.

Аутоматске пушке личе на руске, направљене су на бази АК-47, пуцају школским мецима (ћорцима). Ипак ми од њих зуји у ушима. Али временом се вероватно на то навикнеш. „Тешко је на вежбама, лако у боју“, сетила сам се речи великог руског војсковође Суворова. Официри су се уверили да су сви спремни и повикали „у напад“. Са узвицима „ура“ војници су појурили на противника. Око нас су детонирале бомбе, поље је покрио дим.

Провели смо око три сата на полигону и све то време војници су увежбавали примену оружја и пуцање. „Рат“ макар и само као тренинг одузима много снаге.

Ручак је био у пола два. И какав може бити војнички ручак без пасуља? Рецепт је војна тајна, али мени су као представнику братског руског народа испричали како се припрема традиционално војничко јело.

«

Припрема војничког пасуља:

Пробрани пасуљ потопити у хладну воду, водећи рачуна о томе да воде буде у довољној количини, да се не би десило да пасуљ при бубрењу упије целу количину воде и да остане сув. Потопљен пасуљ држати на хладном месту и оставити да се кваси 1-3 сата. Затим оцедити воду, па пасуљ ставити у лонац, налити хладном водом тако да га вода прекрије и кувати 10-15 минута. Након тога оцедити воду па налити врелу воду, додати половину ситно сецканог црвеног лука и оставити да се кува, уз повремено доливање топле воде. У половину вреле масноће додати остатак ситно сецканог црвеног лука и шаргарепу изрезану на ситније коцкице или рендану, и све заједно пржити да благо порумени. Кад је пасуљ упола куван, додати испржен црвени лук и шаргарепу, сушену паприку, претходно потопљену два сата у хладној води и ловоров лист. Преосталу масноћу загрејати додати брашно и пржити да благо порумени. Кад брашно порумени, искључити ватру па одмах додати ситно сецкан бели лук и алеву паприку у праху и све добро измешати. Кад пасуљ омекша, посолити и запржити припремљеном запршком, уз стално мешање да се запршка не згрудва. Војнички пасуљ са запршком кувати на лаганој ватри још 20-30 минута. Након тога, кад је ватра искључена, додати млевени бибер, ситно сецкани першунов лист.

»

За време ручка официри су одлучили да се нашале са другом. Наиме, уручили су му „писмо непознате обожаватељке“. Официр је помало забринут узео коверат у руке, али чим га је отворио видео је огромно срце и речи написане дечијом руком „Драги тата“. Видим његов осмех на лицу и сигурна сам да ће ови људи бранити своју отаџбину и породице до последњег даха.

Уз сличне шале време ручка брзо пролази. Војници су чистили оружје и припремали се за други део вежбе, која се одржала увече на истом полигону али у мраку. Постројили смо се на плацдарму. Скинула сам шлем који ми је позајмио један војник. „Чији је шлем“, питам. „Мој“, каже симпатични момак. „Баљшое спасибо!“, кажем ја њему, а он ми такође на руском одговара: „Ње за што!“

Чули су се рафали, покрио нас је жути дим, почео је нови напад. Гледам ове лепе двадесетогодишње момке и девојке са оружјем у рукама и мислим се: „Дај Боже да у њиховом животу никада не буде правог рата!“