Рус инспирисан лепотама Србије одустао од мора и сазидао у Русији роштиљ

Вероватно већина нас памти чувену реченицу Бате Живојиновића из легендарног филма Три карте за Холивуд: „Ја Русију сањам сваке ноћи.“ Такође, вероватно већина од нас има неког рођака, пријатеља, или познаника који резонује слично, чија љубав према Русији прелази границе реалног и рационалног.

Ако сагледамо историјски контекст, велика српска љубав према Русији потпуно је разумљива. Русија можда није увек у историји била наш велики брат и заштитник, али никада није била наш непријатељ. Русија практично никада није подржавала српске непријатеље, никада нам није уводила санкције, никада нас није бомбардовала и тровала бојним отровима попут осиромашеног уранијума. Руска помоћ и подршка, иако је у појединим периодима историје знала да затаји, била је кључна приликом ослобођења од османског и нацистичког зла. Разумном и добронамерном то би требало да буде довољно да разуме зашто у Србији има толико русофила.

Можемо са друге стране поставити питање, какав однос обични грађани Русије гаје према Србији и Србима, постоји ли и код њих велика љубав према нама, која прелази границе реалног и рационалног? Лично сам упознао много Руса који нису равнодушни према Србима и Србији, али један је од њих у својој великој љубав предњачи. Ово је прича о њему, мом пријатељу Данили Никитину, инжењеру електронике из Калуге.

Упознали смо се у Црној Гори, почетком лета 2015. Судбина као да је хтела да то буде баш на дан Русије, 12. јуна. Данила је већ тада био "заражен" огромном љубави према Србима и Србији, која је приликом сваке наредне посете Србији бележила нови прогресиван раст. Важно је такође истаћи да ниједан од бројних Данилиних одлазака у Србију није био повезан са пословним и комерцијалним интересима, код нас га је доводила његова чиста и добра душа.

Данило Никитин са своjом породицом.

Лична архива

Поред успешног приватног бизниса у области пројектовања и постављања система ниске струје, које његова компанија изводи широм Русије, Данила се бави и атлетиком. Када је прошле године сазнао да се у Апатину организује полумаратон, решио је да се пријави, на кратко напусти посао и дође у овај војвођански град. Ове године је свој одмор планирао према термину Апатинског Дунавског полумаратона (15. октобар), а први пут у Србију је довео и своју супругу Машу. После успешно истрчаног полумаратона Данила и Маша су следећих 10-ак дана провели у Београду, Новом Саду, Чачку и Мокрој Гори.

Србију и Србе сам заволео на први поглед

Игор Дамјановић: Колико си укупно пута био у Србији? Шта ти се овде највишедопало и шта је на тебе оставило најјачи утисак приликом прве посете?

Данила Никитин: Прва моја посета Србији догодила се случајно 2013. године. Решио сам да правим друштво пријатељу који је овде дошао пословно. Слетео сам у Београд, попио ракију у вашој традиционалној кафани, прошетао Калемегданом, посетио Музеј историје Југославије... Чини ми се у тих првих пар сати боравка на српској земљи код мене се родила љубав на први поглед. Кроз два дана отишао сам на Мокру Гору да проведем мало времена на Мећавнику, јер веома ценим стваралаштво Емира Кустурице. Пошто је био март месец, Шарганска осмица није радила, пешице сам дошао до Голубића, места где је снимљен филм Живот је чудо. Прва посета и љубав која се родила према Србији мотивисала ме да много читам о историји Србије и српског народа.

Што сам више читао, све више сам се заљубљивао у Србију и Србе. Следеће, 2014. године отишао сам у Црну Гору, коју моји црногорски пријатељи називају и Српском Спартом. У међувремену сам прочитао дела Иве Андрића и добио невероватну жељу да посетим Републику Српску. Те 2014. у последњем моменту одустао сам од још једног одласка на море, уместо за Тиват купио сам авионску карту за Сарајево. Прегазио велики део Републике Српске, од Бања Луке до Вишеграда. Путовао сам аутобусима, а понекад и аутостопом, јер сам желео да поразговарам и упознам што више обичних људи. У Србији и српским земљама био сам до сада око 20 пута. Наставићу наравно да и даље долазим.

Лична архива

И.Д.: Због чега на Србе гледаш као на браћу?

Д.Н.: Срби су сличан народ као и ми, отворени, добри, делимо исте вредности. Памтим једном приликом, шетајући негде у околини Златибора, приметио сам киоск испред кога је стајао сто и столице, а на њему боца ракије са натписом "попиј колико хоћеш, остави колико можеш". Зар то није дивно? Како после тога да не заволим Србе? Касније сам у Калуги људе из организације "Српски код" који су ме позвали у камп пријатељства на планини Тара. Ту сам упознао много мојих српских другара.

Обожавам Мокру Гору, Овчар Бању и Кремну

И.Д.: Који су ти се град или место у Србији највише допали?

Д.Н.: Веома ми се допадају мањи градови у Србији, чак и села. Моје омиљено место је Мокра Гора. Тамо, на станици Јатаре, на траси Шарганске осмице, могу седети сатима, посматрати на планине и маштати. Такође, допадају ми се Кремна и Овчар Бања. Сада све слободно време, када одмарам од посла у Русији, ја проводим у Србији. На јесен је полумаратон у Апатину, зими скијање на Копаонику, лети планине. Поред оволико лепота Србије немам више жељу да идем на море. Своју супругу сам сада први пут довео у Србију и она полако почиње да ме схвата.

И.Д.: Какви су били твоји резултати на полумаратону у Апатину? Да ли си се одлучио да тамо наступиш само зато што је такмичење организовано у Србији?

Д.Н.: Ја нисам професионални спортиста, просто волим трчање. Једном приликом на Фејсбуку, пре годину дана, приметио сам информацију о полумаратону у Апатину и решио сам да пошто никада нисам био у том граду, тамо одем и истрчим маршуту дугу 22 километра. Сада сам учествовао други пут, међутим свој резултат нисам поправио, напротив.

Ја сам у Апатин и ове године примарно дошао да се дружим са Србима. Горан Чегар организатор маратона позвао је мене и моју супругу код себе у госте. Спремао је домаћи паприкаш од рибе из Дунава. Стекао сам много пријатеља из Апатина и Сомбора, добио сам позив за маратон у Новом Саду. Уколико ми пословне обавезе дозволе ту прилику нећу пропустити.

Сазидао сам српски роштиљ у Калуги

Цела породица Никитин са заставама Русиjе, Србиjе и Калуге.

Лична архива

И.Д.: Шта за тебе представљају Срби и Србија?

Д.Н.: Много пута сам био у Србији, али када се вратим у Русију, ја све снажније желим да поново дођем овде. Када сам са браћом Србима мени је пуно срце, било да је то у Србији, Републици Српској, или Црној Гори. Пре неколико година почео сам да градим викендицу у околини Калуге, сада радове приводим полако крају. Надам се да ће моји пријатељи из Црне Горе одржати речи и за моју викендицу набавити исту ону заставу која стоји на Цркви Светог Николе у Котору.

Да бих у свој нови дом унео дух Србије решио сам да у дворишту сазидам прави српски роштиљ, по пројекту који су урадили моји српски пријатељи, а који се разликује од тога како ми роштиљ обично правимо у Русији. Веома сам срећан што сам открио Србију и добро се упознао са културом и обичајима братског српског народа.

Данила живи и ради у Калуги, главном граду истоимене области Руске Федерације, индустријском центру смештеном на око 200 км од Москве. Отац је осмогодишње Соње и малог Александра, који је недавно прославио први рођендан.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!