У страха су велике очи (и уши): Мистериозне „руске подморнице” у шведским водама

Сада цео случај делује као куриозитет, али током 1980-их је мало недостајало да се због овога покрене нови хладни рат. Шведска краљевска ратна морнарица била је револтирана дрскошћу и могућностима совјетских подморница. Војни врх је, наиме, био убеђен да неухватљиве руске мини-подморнице читаву деценију круже око војне базе близу шведских обала.

Совјетски Савез је, разуме се, све то негирао. Међутим, почев од 1982, сваке године су шведски извештаји садржали саопштења о активности совјетских подморница у њиховим водама. Била је то права ноћна мора Скандинавске морнарице. Њима је осећај опасности од совјетске инетервенције деловао убедљивије него сви међународни споразуми. У то време је Хладни рат већ био при крају, тако да су се Скандинавци са негодовањем питали: „Зашто СССР отворено провоцира?“

Љутито писмо Јељцину

Годину дана раније, 1981, једна совјетска подморница Балтичке флоте заита се „паркирала“ скоро испред самог Стокхолма. Посада је погрешно одредила своју локацију тако да се подморница насукала на камење у приобалном делу шведских острва. Са тог камења су је скидали шведски спасиоци после чега се подморница самостално вратила у базу, извинивши се због овог догађаја. Међутим, Стокхолм је од тада параноично почео да тражи руске подморнице у својим водама, утолико пре што је било појава које су заиста потхрањивале те страхове.

Сигнали на радару.

Global Look Press

Наиме, војска је близу шведске поморске базе регистровала сигнале који се класификују као знак за опасност, и то је постала редовна рубрика свих годишњих извештаја све до 1996. године. Поред тога, говорило се и о мехурићима који излазе на површину.

Читавих месец дана 1982. године неколико бродова, подморница и хеликоптера шведске армије узалуд је покушавало да лоцира тај „неидентификовани морски објекат“. Швеђани су изгубили стрпљење 1994. године. Тадашњи шведски премијер Карл Билт упутио је руском председнику Борису Јељцину ноту протеста, прекоревајући шефа државе за лошу контролу над ратном морнарицом.

Смешно и поучно

За истраживање тајних алармантних сигнала 1996. године су ангажовани стручњаци за биоакустику на челу са професором данског универзитета Магнусом Валбергом. Он је 2012. године испричао како се овај случај даље развијао.

Научници су одведени у „супертајну“ собу испод војне базе Берген у Стокхолму. То је био први случај у историји Шведске када су цивили чули те сигнале.

„Ја сам замишљао да је то звук попут звиждања или окретања пропелера, али није било ничег сличног. То је звучало као да неко пржи сланину, као некакво лупкање и шиштање и некакви мехурићи. Није било ни близу онога што сам ја очекивао од подморнице“, испричао је Валберг.

После саветовања научници су се вратили и размислили зашто се на површини увек појављују само мали мехурићи. И да ли можда звук потиче од неке животиње? Отишли су у продавницу и купили балтичку харингу (типичну рибу у овим водама), пустили је у воду и почели да слушају „концерт“. Препознали су звук који су чули у војној бази. То је био звук који се чује када рибе испуштају гасове. Када се харинге окупљају у огромна јата дугачка по неколико километара и висока 10-20 сантиметара, ти гасови заиста постају упадљиви на војним радарима.

Харинга

Lukas Schulze/Global Look Press

Морнарица познаје стандардне „гасове“ разних животиња (китова, фока и моржева), али раније нико није сумњао на харингу. За то откриће Валберг је добио „Иг Нобелову награду” из биологије (пародију на Нобелову награду), која се додељује за „достигнућа која најпре изазивају смех, а затим подстичу на размишљање“. Од тада Швеђани више не траже руске подморнице у својим водама.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!