10 ствари које ћете разумети само ако сте живели у СССР-у

Понекад нам свакодневне навике и предмети више говоре о прошлости него сувопарне историјске чињенице. На пример, зашто су људи писали бројеве на длану, зашто је било препоручљиво да увек са собом носите мрежасту торбу, зашто на улицама није било сломљеног стакла и зашто су неки људи пили газирану вотку?

Испијање „чаја од комбухе”

У многим совјетским становима старији чланови породица су често говорили млађима: „Треба да пијеш чај од комбухе, то је добро за здравље.” У кухињи на прозорској дасци често је стајала тегла са нечим налик на медузу што плута у течности браон боје. Комбуха је симбиотска култура бактерија и гљивица која плута у заслађеном црном чају, користећи га за своју исхрану. После неког времена, течност постаје чај од комбухе, слатко-горак газиран напитак налик на квас са малом количином алкохола.

У СССР-у се веровало да комбуха лечи многе болести, од сиде и рака па до седе косе, иако то никада није доказано. Становници Совјетског Савеза су због дугих редова у болницама и лекова које је било тешко набавити често примењивали различите псеудомедицинске рецепте, а чај од комбухе је био један од најомиљенијих домаћих лекова, али и врста разбибриге. Недавно је руски шверцер оружја Виктор Бут у својој затворској ћелији у САД узгајао чај од комбухе, али му је гљива конфискована, јер садржи алкохол. 

Ћилими на зидовима

Теписи и ћилими су предвиђени за прекривање подова, зар не? Није сасвим тако. У совјетским становима они су висили на зидовима и уживали су велико поштовање и бригу. Ћилими и таписерије су заправо покривали зидове у домовима руске властеле још од 17. века и били су показатељ богатства и обиља. За становнике Совјетског Савеза, међутим, теписи су пре свега били топлотна и звучна изолација у стамбеним зградама слабог квалитета, где је становала већина људи.

Сифон

Сифон, боца за прављење газиране сода-воде, измишљена је 1829. године у Француској и била је веома популарна у Европи пре Другог светског рата. У рату су, међутим, уништене скоро све европске фабрике за производњу сифона. Тада су флаширана газирана пића постала популарна свуда осим у Совјетском Савезу, где је флаширана вода била превише скупа за просечне грађане. Било је знатно јефтиније купити сифон и неколико пута га пунити користећи патроне са угљен-диоксидом.

Сифон је могао да се користи на још један начин: за газирање вотке. За време Горбачовљеве прохибиције алкохола људи су очајнички тражили начине да појачају алкохолна пића која су била скупа и тешко доступна. Газирана вотка је имала брзо дејство, јер се мехурићи знатно брже апсорбују у крвоток, а то је било управо оно што су желели љубитељи добре капљице после напорног дана.

Рукавице на ластишу

Када напољу стегне мраз, топле вунене рукавице су незамењиве. У совјетској Русији, међутим, нисте могли тек тако да набавите нове, ако старе изгубите, посебно у малим градовима и селима. Наравно, свака бабушка је могла да вам исплете нове, али је вуне често недостајало. Зато би мајке узеле ластиш и ушиле по једну рукавицу на оба краја, тако да је ластиш пролазио кроз оба рукава и испод крагне на капуту. Тако су рукавице могле да висе из рукава, чак и када их скинете. Овај трик је знало свако совјетско дете које је волело зими да се игра по снегу. 

Бројеви на длану

Не, ово нема везе са затвором, већ са чекањем у редовима које је совјетским грађанима одузимало невероватно много времена. Када би се појавио мањак робе, био то намештај, кућни апарати, свеже месо или воће, сасвим сигурно је вредело стајати у реду да бисте набавили дефицитарну робу. Понекад су за неколико врста робе људи стајали у неколико редова, посебно у великим супермаркетима. Људи су у овим редовима морали да се „пријаве”. У сваком реду је обично био незваничан нумерисани списак људи који су на својим длановима имали исписане бројеве. Ко је имао среће, могао је да се „пријави” истовремено у три реда и да исте вечери купи пар ципела, свеже поморанџе и флашу доброг вина. Као и да оде кући са руком умрљаном од силног мастила.

Мрежаста торба

Мрежаста торба направљена од обичног конопца заузима мало места у вашој ташни, а врло је практична ако случајно наиђете на продају дефицитарне робе. У Совјетском Савезу ова торба је постала позната као „авоска”, што је изведено из речи „авос” у значењу „може бити”. Сетите се да тада у продавници нисте могли да купите пластичну или ланену торбу – просто их није било. Са „авоском” сви су могли да виде ваш „улов” на путу кући. „Друже, где сте набавили те... поморанџе, ципеле, смрзнуту рибу, конзервисано воће и слично?” – питао би вас случајни пролазник. А ви бисте му прецизно навели локацију, као гест солидарности.

Совјетска рециклажа: папир и стакло

Рециклажу је у Совјетском Савезу организовала држава. Школе су приређивале  обавезна такмичења у сакупљању старог папира, а држава је одраслима нудила једну врсту купона помоћу којих су у замену за стари папир могли да купе дела класичне књижевности. На пример, ако донесете 20 килограма папира, можете добити један том Сабраних дела Александра Диме.

Рециклажа стакла је у СССР-у била уносан посао. На улицама сте тешко могли да наиђете на сломљено стакло, јер се људима исплатило да га односе у рециклажне центре. За флашу за млеко сте могли да добијете око 0,15 рубаља, што је било више него што је коштало млеко у флаши. Требало је само да оперете флашу и скинете налепницу. Флаше се нису ломиле, него су се поново користиле и често су их преузимале исте продавнице које су продавале млеко. Тако је сакупљање флаша постао извор прихода за многе совјетске грађане, чак и за оне који нису били много сиромашни.

„Салама-возови” и „салама-перони”

„Шта је дугачко, зелено и мирише на саламу? – Приградски воз”. Тако је гласио совјетски виц. Али откуд то? Уочи великих празника, као што су Нова година и Први мај, деликатесна храна је била у дефициту, посебно саламе, које су биле заштитни знак свих празничних гозби. Како су се ближили празници, рани јутарњи приградски возови били су крцати људима који су путовали у центар града да стоје у дугим редовима за празничне ђаконије. Како би примили повећани број путника, возовима су били прикључени додатни вагони, а перони на неким станицама су такође продужени за пристајање оваквих возова. Отуда и назив: „салама-возови” и „салама-перони”.

Црвена сијалица у купатилима

Ово нема никакве везе са квартом црвених фењера. Далеко од тога: ако сте сате проводили у свом купатилу са црвеном светиљком, то је могло да значи само да се аматерски бавите фотографијом. Док је фотографија била један од омиљених хобија совјетске омладине, развијање филмова у професионалној фотографској радњи било је сувише скупо. Опремљени једноставним алатом, као и растворима за фиксирање и развијање, користећи црвено осветљење, совјетски аматерски фотографи су стварали визуелну историју својих породица, коју су брижно чували у старомодним фото-албумима. Ови албуми су такође били посебан аспект совјетског живота. Често се дешавало, на пример, да родитељи на упознавању са девојком свог сина извуку породичне албуме, као добар увод у разговор и начин да се пријатно проведе време.

„Музика на ребрима”

Већина страних грамофонских плоча била је забрањена у Совјетском Савезу и етикетирана као „империјалистичка”. Совјетска власт није желела да њени грађани слушају рокенрол, џез и друге правце који „промовишу слободу”. Нове плоче „Битлса” и „Ти-Рекса” могле су се набавити само на црној берзи по баснословним ценама. С обзиром да је потражња била велика, совјетски шверцери су смислили генијалан начин да на њу одговоре: „штампали” су плоче на одбачене рендгенске снимке из болница. Били су то претежно рендгенски снимци плућа, на којима се види грудни кош. Зато је ова тражена роба названа „музика на ребрима”. Рендгенски снимци су сечени у облику диска од 7 инча, а музика је на њих снимана помоћу прерађених фонографа. Квалитет је био ужасан и овакве „плоче” су се могле слушати највише 10-ак пута. Коштале су рубљу или две, док је нова винилска плоча из иностранства могла да достигне цену од чак 80 рубаља (тадашња месечна плата). Ова „ребра” су се продавала на црном тржишту и лако је било сакрити их у рукаву. 

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“