Ново лудило - модерни руски рулет сa електрошоком

Валериј Матицин/TASS
Парализовани спортиста је удахнуо нови живот смртоносној игри познатој као „руски рулет“, заменивши метке ударима струје. Али, зашто људи уопште играју ову игру?

Прибор за јело, чаше за мартини и салвете на столу у локалом ресторану. И још пет револвера.

Једном у две недеље у последње две и по године, становници Перма се окупљају да би одиграли нову врсту руског рулета. Основна правила су иста као и у класичној верзији игре: играч ставља један „метак“ у празан бубањ револвера и окреће га. Затим сваки од играча упери себи цев револвера у главу и повлачи окидач. А све остало баш и није као у „Ловцу на јелене“.

Валериј Јешченко, искусни ММА борац, дошао је на идеју да ти меци избацују електричну искру, односно струјни удар. Ти електрични меци, како он каже, су прилично непријатни и након удара човек осети грч у мишићима. Циљ игре је не дозволити супарнику да сазна да нисте имали среће, односно да вас је ударио електрометак. Играч који најбоље подноси електрошок или који има највише среће, проглашава се победником.

Удар адреналина

Висока напетост се не осећа само у револверима, него у читавој просторији. У игри није дозвољено коришћење личних имена и надимака, него се играчима дају бројеви. У првом кругу игре „пуца се“ у потиљак играча испред тебе. Сваки револвер има два метка и четири ћорка. Пре пуцња обавезно иде одбројавање -  3, 2, 1... Пуцају сви истовремено.

„Сви су живи“, каже модератор игре. Бубњеви се опет окрећу, ново одбројавање и повлачење окидача. Све се то понавља док бар један од играча не почне да се грчи. То значи да је „убијен“ и испада из игре.

Јаков Харисов као искусан играч (играо је руски рулет са електрошом осам пута) каже да најтежи тренутак није сам удар струје, већ одбројавање.

„У том тренутку осећате адреналин и погађате да ли ћете бити 'убијени'. Размишљате о томе како да се контролишете. Понекад вас живци изневере, па макар и био ћорак, тресете се као после правог метка.“ Он додаје да је интензитет електричног удара недавно повећан и сада је теже контролисати се.

„Хоћу и ја неког да убијем“, узвикује једна девојка у другој фази игре која се зове „љубавни троугао“.

Њих троје стоје у троуглу и свако пуца у играча са десне стране. Готово тренутно љубавни троугао је прекинут „смрћу“ девојке. Она почиње да се грчи, окреће главу, јауче и напушта игру.

За Јекатерину Абизову је најгоре када је погоде изнад каротидне артерије, јер то изазива контракцију вратних мишића. Каже да је лакше блефирати када вас погоде у руку или у чело.

Јешченко додаје да након поготка играч осећа лакши шок, али одмах затим одушевљење.

„Након игре имате осећај да сте истрчали 10 километара“, тврди Јешченко. „Тотално сте исцрпљени, али и поносни на сваку рану која је 'зацелила'. Наш руски рулет је скоро права спортска игра.“

Зарада на болу

Јешченко је преживео и кому и парализу, а  затим више није могао да нађе посао као ММА тренер. „Практично никога није било брига за мене. Једном сам пао и лежао два сата док ме нису подигли.“

Каже да су му електрошкови помогли да победи своју парализу. Признаје да су му прсти и даље укочени, а глас му је увек храпав као да је прехлађен. Све су то последице коме.

„Прво сам молио познанике да ми дају електрошкове“, присећа се. „Убрзо сам могао и сам да притиснем право дугме. Сви мишићи су се постепено поправили. Проузроковао сам себи бол али осећај је био другачији. Били су то електрични шокови, али сам осетио и ударе у позитивном смислу.“

На идеју електрошок рулета је дошао гледајући филм „Тринаест“, у којем главни лик покушава да се обогати на руском рулету. Јешченко је почео да се клади и имао нешто мало успеха, а од новца који је зарадио и уз помоћ пријатеља инжењера, направио је и патентирао своје прве револвере.

„Ради се о јединственом оружју. То није пнеуматски пиштољ, ни револвер, ни шок пиштољ. Има напон од свега 0,1 до 0,3 волта. Наше оружје је једноставно играчка за одрасле“, каже Јешченко.

Прва игра је одиграна пре шест месеци у локалној спортској дворани, али се отада игра у кафићу. По правилу у игри учествује око 20 људи. За учешће се плати око 500 рубаља (7 евра), а за гледаоце је улаз бесплатан.

Али Јешченко пре свега зарађује од продаје револвера.

„Један револвер кошта 650 америчких долара“, каже нам. „Људи купују револвере и играју ову игру и у другим руским градовима - Вороњежу, Иркутску, Нојабрску и Москви. Пазим да се правила игре поштују. Патентирао сам и игру, тако да је могу забранити у било ком тренутку.“

Коцкање је забрањено у Русији па се ни електрошок рулет не игра за новац. Јешченко би желео да започне ТВ шоу базиран на овој игри, и мисли да би постојао интерес и у свету.

„Желео бих да омогућим гледаоцима да се кладе на играче, па да и они могу да зараде новац“, каже. „Добио сам понуде из Индије и Москве, људи су ми предлагали да будемо бизнис партнери, али су затим некуд нестали. Тешко је схватити идеју, пошто не цени свако ову игру, иако је боља од трка и није штетна по здравље.“

Електрична медитација

Девојка под бројем 10 је вриснула истог момента када је погођена.

„Ако суседи чују да вриштите, то значи да играте руски рулет“, шали се модератор игре.

„Чуди ме колико понекад немам среће“, каже Абизова. „Али нема се ту шта, остаје вам само да стојите и трпите бол. Дефинитивно не бих играла прави руски рулет.“

Јаков Харисов лакше трпи пораз. Престао је да се бави спортом и схватио је да му недостаје адреналин. Он учествује у игри само због победе.

Јешченко каже да не играју само актуелни и бивши спортисти, него и људи различитих занимања. Али сви одлазе у одличном расположењу и са позитивним мислима, додаје он.

Психолог Олег Иванов и стручњак за конфликтне ситуације верује да ова игра није ништа више од модног тренда „у којем голицате нечије живце“.

„За пуно људи ово је постао начин да се ослободе стреса. То се ни по чему не разликује од такозваних хорор забава у којима вас нападају духови и вампири. Има пуно врста сличних забава."

Са друге стране, психолог Јекатерина Фјодорова каже да учешће у таквој игри може бити резултат мазохистичких тежњи.

„Ради се о једноставном механизму. Тело реагује на физичку бол излучавањем ендорфина, хормона среће. Бол је на подсвесном нивоу појачана еуфоријом. У основи се ради о некој врсти самолечења.“

По њеном мишљењу, жеља да се причињава бол није знак менталног поремећаја и не рађа обавезно идеје о самоубиству. „Али особа којој је потребна ова врста лека је без сумње несретна“, додаје Фјодорова.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“