Дизајн испред свог времена: Десет пројектантских решења послератне совјетске индустрије

Совјетске власти су 1962. године донеле веома важну одлуку усмерену на побољшање стандарда грађана. Издат је указ „о усавршавању квалитета робе у машиноградњи и лакој индустрији путем увођења пројектантских метода“.

Ова доста нејасна формулација је значила да је рођен послератни совјетски индустријски дизајн.

Ту потребу за савременим дизајном нису формулисали уметници и дизајнери, него научноистраживачки институти и инжењери. Ево неколико најупечатљивијих примера конструкторских и инжењерских пројеката који су постали део совјетске свакодневице. Други, опет, нису отишли даље од цртежа.

Ово је совјетска рачунарска станица „Sphinx“ конструисана 1986. године. „’Sphinx’ је имао футуристичке квадратне дискове (за дискете), даљински управљач и мале мониторе који су могли да се раскаче“, каже Александра Санкова, директорка Московског музеја дизајна. „Данас имамо мобилне телефоне и touch screen, а све је то још тада било замишљено“.

Ово није космички брод из совјетских филмова, него чудо совјетске машиноградње – камион индустријске класе БелАЗ-540 (Белоруска фабрика аутомобила) који је 1965. године конструисао Валентин Кобилински. Међутим, пројекат је окарактерисан као сувише иновативан, тако да је камион на крају изгледао другачије.

Египатске мумије се сигурно „преврћу у саркофазима“ од зависти. Овај пројекат је створен у Свесавезном научноистраживачком институту за технику и естетику, али никада није пуштен у серијску производњу јер Совјетски Савез није имао индустријски потенцијал за његову реализацију.

Држава је производила све, па чак и посуђе. „Наша економија је била планска. Њу је регулисала држава“, каже Санкова. „Биле су само три врсте аутомобила, три врсте млечне амбалаже и шест врста телефонских апарата“. Ово је илустрација из часописа „Новые товары“ („Нова роба“) издатог 1962. године. То је био уобичајени изглед совјетске рекламе.

Совјетске „ударнице” нису много мариле за моду, па је држава одлучила да им помогне и почела је да прави ново одело. Многе жене су носиле исте хаљине, капуте и обућу, али је и то било тешко купити због несташице и високих цена.

Које совјетске песме знате? Јесте ли чули за Едиту Пјеху? Или сте можда у слободно време хтели да преслушате неки Брежњевљев говор? Уживајте слушајући га на магнетофону „Сајгак“. Ово је портабл верзија из 1987. године.

Совјетска држава је посветила велику пажњу играчкама. Поред чувене „неваљашке“ (играчке која се „не ваља”, тј. не може да падне), црвених лутака и свих врста производа од гуме, аутомобилска фабрика је производила и играчке. Ова фотографија је направљена 1970. године у московској радионици где су прављени дечији аутомобили АЗЛК (са ознаком „Москвич“).

Казашка совјетска Република је имала напредну лаку индустрију. Ево фотографије из 1971. године направљене у фабрици дечијих играчака. Ова лутка се може наћи у скоро свакој породици где има мале женске деце. Пре много година је таква одбачена лутка без руку или ногу била симбол прохујалог детињства.

Поједини совјетски предмети су били препознатљиви у целом свету. На пример, маскота московских Летњих олимпијских игара 1980. године. Људи који памте ту годину још се сећају песме „Довиђења, наш меки медведићу“.

И ови коњићи за љуљање су били изузетно популарни у Русији.

Намештај је био један од најчешћих симбола совјетског периода, и још увек се може видети у многим становима. Млади га зову „бакин намештај“, јер често када оду у госте виде потпуно исти чивилук или кухињску гарнитуру као ону коју су имали њихови деда и баба у Совјетском Савезу. Данас постоји чак и хоби – скупљање и реновирање намештаја из совјетског периода. Од њега се праве стилизовани украси ентеријера.

Изложба совјетског индустријског дизајна у Московском центру моде и дизајна Сверуског музеја декоративне и примењене уметности траје до 12. јануара 2018. године.