Када се њихов активни живот заврши, авионе и хеликоптере остављају на некој пољани обично у близини аеродрома.
Пре него се летелице оставе на „гробљу“, са њих скидају све детаље који још могу да се искористе. Војни авиони су у таквом стању да више никада не могу учествовати у акцији. Детаље који нису толико важни не скидају стручњаци, већ аматери ентузијасти. Од авиона на крају остаје само костур.
Туристи воле да посећују гробља авиона, да се пењу у велике летелице и сликају се. Доживљавају их као луна-парк.
За пензионисане пилоте гробље је место носталгије и туге. Они често долазе са својим унуцима да им покажу каквим су машинама некада управљали.
Московска гробља авиона затварају градске власти због изградње нових стамбених четврти.
У другим деловима Русије гробља авиона и даље постоје. Нека од њих постају све већа. Међу највећима су гробља поред Уљановска и Казања.
Нека гробља су позната под различитим именима, на пример „Аеродом за обуку пилота Универзитета у Самари“, где неке авионе још користе студенти.
Руска гробља авиона нису највећа на свету. Поред америчке војне базе у пустињи Мохаве (Аризона) има око 4 400 авиона који више никада неће полетети. Овај светски рекорд је заиста тешко оборити.