Из личне архиве Владимира Кршљанина
Владимир Кршљанин
писац, књижевник, дипломат, председник српског одељења Међународне словенске академије
Први пут сам отишао у Совјетски Савез 1976. године, имао сам 16 и путовао класичном туристичком рутом: осам дана, Москва–Лењинград–Кијев. У породици увек сам имао руских књига, часописа, плоча, и волео сам Совјетски Савез и његова
достигнућа. Био сам један од ретких Срба, односно Југословена, који је имао готово идеализовану представу о Совјетском Савезу, крајње позитивну, док је већина туриста који су путовали са мном, видео сам то на лицу места, имала другачије представе и предрасуде које је носила са собом.
То је био резултат вишедеценијске пропаганде која је текла у нашој земљи од 1948. па све до деведесетих. Истовремено то је био период у коме су, на општу жалост, највише деградирали традиционално братски и блиски односи између Срба и Руса.
Многе ствари ме нису изненадиле, али наравно, свако ко дође у Совјетски Савез
из једне релативно мале земље мора да буде фасциниран с једне стране величином
простора, а и величином грађевина, и свих достигнућа научних и пољопривредних.
Једна од ствари које су показивали била је ВДНХ, изложба достигнућа народне привреде, нешто као Београдски сајам са сталном поставком: најважнија достигнућа
привреде и науке читаве земље су стално изложена.
Из личне архиве Владимира Кршљанина
На мене су оставили утисак усредсређеност и добро васпитање, образовање и морал становништва. Наши људи су се с потцењивањем опходили према скромној одећи Руса, подсмевали се томе што у продавницама нема много робе, а мени, који сам другачије био васпитан, то је било сасвим безначајно. Сећам се сада неких детаља на том првом путовању: пре него што смо ушли у један ресторан десио се некакав инцидент. Задесио ту се негде џепарош, ситни криминалац, и онда се одмах нашао неко из обезбеђења ресторана или полицајац у цивилу, и њих двојица су се жестоко потукли. Из принципа нисам носио одавде никакву робу, нисам желео тиме да се бавим. Међутим, испоставило се да је велики број туриста носио фармерке, жваке и на црно их продавао. И друга ствар је била тај црни курс, могли сте чак и динаре променити на црно.
Што се тиче комуникације, било је вероватно мало више опрезности, бојазни, али не од свих. Само можда од оних који су били упућени у те ствари; већином су људи врло позитивни били према нама. А и поштовали су нас, јер и ми смо се борили против фашизма.
Из личне архиве Богољуба Голоскоковића
Богољуб Голоскоковић
грађевински инжењер
Године 1975, као студент пете године Грађевинског факултета, био сам у Москви. Екскурзију су организовали факултет и четири већа предузећа: „Енергопројект“, „Рад“, „Трудбеник“ и „Напред“. У нашој делегацији било је педесет људи, а ишло се у Кијев, Москву и Лењинград. У то време нико није разликовао Украјину, гледали смо на Кијев као на остале градове у Совјетском Савезу.
Нисмо посматрали СССР као неку затворену државу. Посетили смо Останкински торањ, ВДНХ, стадион Лужники, гледали ствари и достигнућа из грађевинског угла. Одавде, рекли су нам, понесите фармерке, женске чарапе, жваке. Живели смо у хостелу близу Останкина, и ту негде близу ВДНХ одмах су се појавили људи који су тражили ту робу, и продали смо то скупље пет или десет пута. Купиш овде за двадесет долара, продаш тамо за 100 долара. И продали смо, али не знамо шта ћемо са парама! У обичним трговинама није било ничега. Само у „Берјозки“ може да се купи вотка, купиш две-три матрјошке и готово! Онда смо се организовали и ишли смо у ресторан у хотелу „Росија“ (његова сала са златним стубовима је приказана у филму „Мимино“), наручили кавијар, шампањац! Напили смо се, свирали хармонику, певали староградске песме и наш професор, стари комуниста, који није знао да смо понели фармерке и чарапе и продали их, није знао у чему је фазон, држао се за главу и питао нас: „Децо, откуд вам паре?“ Вероватно је мислио да смо украли негде!
И 1988. био сам у Краснодару и Тимашевску, то је било у време Горбачова и било је страшно. Трговине су биле празне, ништа од меса, печења и само стаклене тегле од три литра са соком од јабуке свуда. Али било је и неких лепих ствари. У Тимашевск сам дошао у јануару и била је забрањена прослава Православне нове године, али 13. јануара нико није спавао, сви су чекали Православну нову годину, славили, а ујутру ишли на посао.