Дипломатија без граница: „Тешка будала“ Сакашвили, Хрушчовљева ципела и „Шеварнадзеова велеиздаја“

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров рукује се са британским колегом Дејвидом Милибандом на конференцији за новинаре после сусрета у Москви 2. новембра 2009.

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров рукује се са британским колегом Дејвидом Милибандом на конференцији за новинаре после сусрета у Москви 2. новембра 2009.

AP
И поред дугогодишњег искуства у решавању конфликата мирним путем, па и путем војних интервенција, совјетске и руске дипломате су понекад биле учесници међународних скандала. Портал Russia Beyond наводи три најскандалознија случаја у којима су руски министри спољних послова били кључни актери.

Сви ти несвакидашњи догађаји су у великој мери били резултат спољнополитичке линије СССР и Русије, тако да је тешко рећи у којој мери су потези министара заиста били прави узрок конфликта.

„Тешка будала“

Медији су доста писали о актуелном министру спољних послова Русије после Августовског рата између Грузије и Јужне Осетије, када се Русија умешала како би спречила офанзиву Тбилисија. Касније је у истрази Европска унија утврдила да Москва није почела конфликт, али су у то време многи међународни медији описивали ове догађаје као „руску агресију“.

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров на конференцији за новинаре у УН, Њујорк, 29. септембар 2008.

У том контексту, суочен са интензивним притисцима Запада, министар спољних послова Сергеј Лавров је разговарао телефоном са својим британским колегом Дејвидом Милибандом. Према речима Ендрјуа Портера, дописника листа Daily Telegraph, Лавров је у том разговору у више наврата употребио енглеску реч на слово „F“, а Лаврову су на руском интернету приписане речи „Who are you to f.. lecture me?“, које би се могле отприлике овако превести: „Ко си бре ти да мени држиш предавање?“

Лавров је демантовао такве тврдње и рекао да је употребио енглеску реч на слово „F“ само како би пренео мишљење о Сакашвилију које је изнео европски министар после повратка из Тбилисија. А овај је, наводно, за тадашњег грузијског лидера рекао да је „f...lunatic“ односно „тешка будала“.

„Шеварднадзеова велеиздаја“

Последњи министар спољних послова Совјетског Савеза Едуард Шеварднадзе, потписао је у лето 1990. године споразум по коме се дефинише граница између СССР-а и САД у Беринговом мору (две земље деценијама нису могле да се договоре по овом питању). Ни совјетски ни руски парламент нису ратификовали овај споразум, а амерички Конгрес га је брзо одобрио. У протеклих 27 година Русија само привремено поштује споразум.

Министар спољних послова СССР-а Едуард Шеварднадзе је у лето 1990. потписао скандалозни споразум.

Према споразуму, већи део спорне територије од 15 квадратних наутичких миља, врло важних за руске рибаре, предат је Америци, тако да је Вашингтон у појединим подручјима проширио своју економску зону изван својих 200 миља, и дошао у посед далеко већег дела епиконтиненталног појаса који, како се претпоставља, садржи налазишта нафте и гаса.

„За 20 година је Русија изгубила 4 милиона тона рибе, односно 3 милијарде долара. Споразум који је изазвао такве губитке руски далекоисточни рибари су окарактерисали као Шеварднадзеову велеиздају“, написао је 2017. године бивши заменик министар рибарске индустрије СССР-а Вјачеслав Зиланов. Сличну процену губитака изнела је 2003. године Рачунска комора Руске Федерације.

Шеварднадзе је 2004. године изјавио да је тај споразум био колективна одлука совјетског руководства. Јавно тужилаштво је 2002. размотрило ово питање и дошло до закључка да је Шеварднадзеово потписивање споразума било сасвим регуларно. Па ипак, Москва га није ратификовала чак ни после 15 година.

Громико и Хрушчовљева ципела

Шеварднадзеов претходник у Министарству спољних послова СССР-а, Андреј Громико, био је на том положају 28 година и за све то време само је једном запао у незгодну ситуацију. Било је то 1960. године.

Громико је на Западу био познат као „вук Андреј“, „робот-мизантроп“ и „човек без лица“, због својих принципијелних ставова. Па ипак, једном је морао да одступи од свог стандардног понашања када је требало подржати Хрушчова у УН.

Андреј Громико је био на овом положају 28 година.

Добро је познат наступ Никите Хрушчова на Генералној скупштини УН у октобру 1960. године када је он махао ципелом. Совјетски лидер је био револтиран критиком коју је британски премијер Харолд Макмилан упутио совјетској спољној политици.

„Искрено говорећи, прво што сам помислио је да је Хрушчову позлило, али сам већ у следећем тренутку схватио да наш лидер протестује покушавајући да доведе Макмилана у неугодан положај. Мени је било непријатно, али сам морао да подржим шефа совјетске делегације. Нисам ни гледао у Хрушчова. Ситуација је била комична“, испричао је касније Громико свом сину.

У својим мемоарима он је касније написао да је делегација из Шпаније седела непосредно испред Хрушчова, а један шпански дипломата се чак приљубио уз наслон како би избегао евентуални погодак Хрушчовљеве ципеле, и почео је да виче на Хрушчова: „Ви нам се не свиђате! Ви нам се не свиђате!“

Ни Громико није био одушевљен овим неочекиваним поступком, али није имао другог избора – морао се придружити совјетском лидеру у једном од најупечатљивијих догађаја у историји УН.

Прочитајте и о другим скандалима руске дипломатије. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још: