Када су Београд и Москва били савезници у 20. веку?

Политиколози у Русији последњих година често воле да говоре о томе како Русија губи Србију и Балкан. Притом ова теза звучи доста чудно јер није сасвим јасно на шта се конкретно мисли. Чак су и односи Руске империје са Србијом често наилазили на проблеме, а односи Совјетског Савеза и Југославије током читавог 20. века, изузимајући кратак период од 1945. до 1948. године, нису били савезнички (а у неким периодима су били и прохладни, чак и непријатељски). Напротив, нека стратешка сарадња се појавила и развијала се тек током последњих десетак година.

Почетком 20. века, до 1917. године, односи Русије са Србијом, барем у време владавине Александра Обреновића и после доласка на власт краља Петра и Николе Пашића, били су веома блиски. Али све се променило после пропасти Руског царства у фебруару 1917. године и доласка на власт бољшевика у новембру исте године.

Зашто је прва Југославија међу последњима признала СССР?

Разлог за то, ма како парадоксално звучало, лежи у блискости наших народа. Краљ Александар Карађорђевић је, наиме, веома лично доживео трагични крај историјске Русије 1917. године. Његово срце је у потпуности било на страни „белих“ и зато је посебну пажњу посвећивао руској емиграцији, коју су револуционарне године протерале са родне земље. Краљевина Југославија је сматрала да је Совјетски Савез погубио историјску Русију, а совјетска власт јој је то наплатила, тако што је помоћу Коминтерне радила на распаду Југославије као „тамнице народа“. Процес обостраног напуштања идеолошке политике и њена замена традиционалним методама међудржавних односа на бази одржавања равнотеже стратешких интереса трајао је дуго и завршен је тек 1940. године.

Како су се развијали односи СССР–а и Југославије после кризе 1948. године?

Раскид 1948. године био је добра лекција и за Москву и за Београд. Совјетски лидери су Титу и његовом тиму признали самостални статус и касније су се пре свега трудили да не дозволе да СФРЈ настави приближавање Западу. Такође нису претендовали да Југославији наметну једино исправно тумачење марксизма- лењинизма. Тито је, с друге стране, после нормализације односа 1955. године такође максимално узимао у обзир самољубље лидера СССР-а и избегавао директну критику совјетског уређења и идеолошког приступа. Билатерални односи су се по правилу развијали кроз смењивање периода кризе и периода зближавања. Посебна улога Југославије која се налазила „између два блока“, ојачана статусом једног од иницијатора Покрета несврстаних, искључивала је могућност било каквог формалног савезништва са Совјетским Савезом.

Традиционалне историјске везе између Руса и Срба су, међутим, толико јаке да се наши народи међусобно доживљавају као савезници. Ово убеђење је тако чврсто укорењено да је ретко ко свестан да је међу нашим земљама формално савезништво постојало само почетком 20. века и у периоду од 1945. до 1948. године, пре раскида између Стаљина и Тита. Чак ни после нормализације совјетскојугословенских односа 1955. године, па све до распада СССР-а и Југославије почетком деведесетих, није дошло ни до каквог обавезујућег савеза! Па ипак, нису само Срби ти који Јељцинову Русију оптужују за издају почетком деведесетих, већ и велики број Руса сматра да је политика тог периода била срамна епизода и осећа кривицу због недовољне подршке Србима, посебно за време бомбардовања НАТО-а 1999. године.

Руска Федерација деведесетих година и СРЈ: зашто је све било баш тако и да ли је за све крив Борис Јељцин?

Говорећи о почетку деведесетих, не треба заборавити да је тада истовремено са Србијом страшан шок доживела и Русија. Још 1989. године руководство у Москви је осим СССР-ом управљало и целом Источном Европом, а већ крајем 1991. године Совјетски Савез се распао. Западна граница земље се померила хиљаду и по километара на исток, где се налазила средином 18. века. Без испаљеног метка земља је изгубила своје територије, које су током векова биле више пута освојене и повраћене у крвавим ратовима. Десетине милиона совјетских држављана једнога јутра се пробудило у другим земљама, а најближе везе унутар јединствене економске инфраструктуре биле су прекинуте. Осим тога, на преласку из 1991. у 1992. годину државни апарат у Москви претрпео је тектонски потрес. Апарат нове државе, Руске Федерације, формиран је фактички од нуле. А то се у потпуности односило и на дипломатију. Нова власт је истовремено покушавала да некако држи ситуацију под контролом, да не дозволи да земља падне у кризу и да се распад настави. Јер, с обзиром на то да се дивовски Совјетски Савез, који је изгледао неразрушив, управо распао, ко је могао да гарантује да иста судбина неће задесити и Руску Федерацију и да ће се центрифугална сила зауставити? Земља је истовремено прелазила са социјализма на тржишну економију, градила се вишепартијска демократија и водила очајничка борба за власт, која је окончана на јесен 1993. године малим грађанским ратом у центру Москве, када су тенкови гађали парламент.

Јасно је да у таквим условима руководству нове Русије није било до спољне политике, осим у смислу проналажења подршке за своје деловање. Отуда се у овој епохи појавила хипертрофирана нада да ће Русија после Хладног рата са САД и Западом успети да изгради истинско пријатељство, партнерство и сарадњу. Те наде и недостатак спољнополитичког искуства код тима Бориса Јељцина, који је на власт дошао на таласу брзих промена, дали су одрешене руке министру спољних послова Андреју Козирјеву, присталици беспоговорног потчињавања Западу, који је председнику обећао да ће му обезбедити снажну подршку из иностранства.

Трагичне последице за Србе изазвало је поклапање кризе у нашим земљама, када су у моменту најкритичнијем за српски народ кључне спољнополитичке одлуке у Москви зависиле од идеолошки предиспонираног министра. Управо тада Русија је гласала за увођење санкција Југославији и подржала главне антисрпске потезе Запада, који ће бити основа за вишегодишњу дискриминацију српских држава. И поред свих својих недостатака, Борис Јељцин је имао урођен политички инстинкт и већ је 1993–1994. године почео да схвата да је политика Козирјева према Југославији крајње непопуларна у Русији и да му, уместо освајања политичких поена, само наноси штету.

Отада Москва почиње сасвим полако и постепено да мења свој курс и да напушта антисрпску политику. Нажалост, за исправљање брзоплетих и погрешних Козирјевљевих одлука било је потребно више времена и труда него за пристајање на иницијативе америчких партнера.

Симбол коначног раскида Русије са политиком деведесетих било је Примаковљево окретање авиона изнад Атлантика, када је почело бомбардовање Југославије. Још 1996. године, када је сменио Козирјева на позицији министра спољних послова Русије, Јевгениј Примаков је доследно покушавао да исправи грешке прозападног слепила и да, између осталог, поврати посебност руско-српских односа. Он је покушао да пружи подршку руководству Републике Српске, које је било под интензивним притиском Запада, а на јесен 1998. године уложио је огромне напоре како би спречио напад НАТО-а на Југославију. Поступак Јевгенија Примакова био је одраз његових личних убеђења као државника, али и објективне слабости тадашње Русије, која је претрпела неуспешне економске реформе и с тешком муком се опорављала после банкрота у августу 1998. године. Али, упркос овако тешкој унутрашњој ситуацији, у руководству Русије су се нашле снаге које су председника Јељцина увериле да је неопходно водити политику подршке Београду, што је резултирало пребацивањем руских мировних снага из Босне на Косово, чиме је привремено отежана реализација планова САД и њихових савезника да без икаквог отпора окупирају Косово и Метохију.

Зашто је руска војска 2003. напустила Косово и Метохију?

Формални разлог за повлачење руских мировних снага са Косова и из Босне у лето 2003. године била је жеља да се смање трошкови издржавања војних контингената у иностранству. Стварни узрок било је незадовољство Кремља форматом операција КФОР-а и ЕУФОР-а, у којима Русија не само што није имала своје секторе, него су њене снаге биле потпуно потчињене команди НАТО-а. Руски војници су фактички морали дисциплиновано да извршавају одлуке на чије доношење наша земља никако није могла да утиче. Године 2003. Владимир Путин још није престао са покушајима да изгради моделе сарадње са Западом, укључујући ту и НАТО, свесно изашавши неколико корака у сусрет Вашингтону. Од такве политике он је одустао тек касније, када се потпуно уверио да Запад свесно не жели ни у најмањој мери да испоштује националне интересе Русије. Један од првих потеза који је показао ову промену било је преиспитивање политике према решавању косовске кризе, што је онемогућило аутоматско признање независности Приштине 2006–2007. године.