Рус истражио колико су војвођански Мађари интегрисани у српско друштво и колико добро говоре српски
Мађарска дијаспора у Војводини.
Savez vojvođanskih Mađara - SVM/FacebookРеците нам укратко како сте се определили за српски језик, за србистику?
Тада се на словенском одељењу Филолошког факултета МГУ тај језик звао српскохрватски. За све заинтересоване су организовани скупови на којима се причало о свакој специјалности. Мене је привукло што је тај језик толико разноврстан, што на њему говоре Срби, Хрвати, Бошњаци и Црногорци. Поред тога, привлачило ме је и што је сам регион својеврсна раскрсница култура, трију религија. Такав спој је јединствен у словенском свету. Вероватно је утицало и што се о том региону веома много говорило у медијима, па сам и сам желео да схватим шта се тамо дешава.
Глеб Пилипенко
Лична архиваЗашто сте изабрали управо тему Мађара у Србији за свој каснији научни рад?
На идеју да се бавим проучавањем Мађара дошао сам још на постдипломским студијама када сам почео да учим мађарски. Касније, 2011. године, одбранио сам дисертацију о особеностима српског језика у младој генерацији Мађара који похађају мађарске школе. И ево, сада је издавачка кућа „Нестор-История“ објавила моје најновије истраживање „Језичка и етнокултурна ситуација војвођанских Мађара: поглед ’изнутра’ и ’споља’“. То је омогућено захваљујући сарадњи са колегама из Института за балканологију Српске академије наука и уметности, који су помогли да се организују експедиције у Војводину и којима сам захвалан за помоћ. У том раду сам посветио пажњу особеностима усменог говора (како мађарског, тако и српског) саговорника који представљају пресек различитих генерација, а користио сам и материјале етнографских интервјуа са Хрватима, Украјинцима и Србима. Интересовале су ме отворене и скривене чињенице испољавања идентитета на различитим нивоима израза (што се често огледа у позајмљеницама и „пребацивању“ са једног језика на други), а такође начин на који се доживљавају „наше“ и „њихове“ језичке појаве, традиције и обичаји. У књизи су анализирани резултати експедиције 2012-2015. у заједнице Буковинских Секеља (Скореновац, Панчево), Мађара у Новом Саду, Потисју (Ада, Адорјан) и централном Банату (Зрењанин, Михајлово). Треба рећи да је и после 2015. године сарадња са колегама настављена. Обављена су истраживања у Срему (Ириг, Шатринци, Добродол, Рума), и у селима Баната (Банатски Двор, Нова Црња, Тоба, Радојево, Српска Црња), која тек треба да буду описана.
Јесте ли открили нешто ново? Да ли војвођански Мађари заиста добро говоре српски? Мађари који живе изван Мађарске познати су по својој склоности ка изолацији и незаинтересованости за интегрисање са локалном заједницом. Мађарска је чак у конфликту са Украјином због Закарпатских Мађара...
Што се тиче нивоа знања српског језика међу Мађарима, ситуација није свуда иста. Тамо где су Мађари у мањини они по правилу добро говоре српски. Такође, када се ради о мешовитим браковима, можемо рећи да је ниво знања доста висок. Наравно, постоје особености у фонетици, морфологији и лексици (на пример, d’ и t' уместо đ и ć у српском језику, и обрнуто, dž и č уместо d' и t' у мађарском језику; коришћење многобројних србизама: szok, majica, oszebna, nekem az nem szmétált (мени то није сметало), rendes út se volt, az a turszká káldrmá ami volt (то није био обичан пут него калдрма)). У подручјима где је мађарска заједница компактна и где су они у већини, Мађарима заиста није лако да науче српски језик. Тешко да се ту може говорити о некаквој свесној изолацији. Пре ће бити да је то стање које је настало током столећа. У местима где има 80-90% Мађара српски језик нема где да се користи: у школи је настава на мађарском, у институцијама у таквим подручјима је на снази званична двојезичност, постоји могућност да се прати мађарски ТВ програм (како локални, тако и из Мађарске). Хтео бих да истакнем још један занимљив аспект који је долазио до изражаја у разговорима са информантима. У време Југославије деца су волела да читају стрипове који су објављивани на српскохрватском језику, и то је у великој мери утицало на њихову мотивацију да уче језик (на мађарском није било таквих издања). Поред тога, мушкарци су служили војску и тамо су учили језик.
У току рада сам имао прилике да чујем различите приче о односима између представника двају народа. Могу се повући извесне паралеле са језичком ситуацијом у Закарпатској области Украјине, где сам такође радио и био у експедицијама. Тамо такође постоје подручја где Мађари живе компактно и где је ниво познавања украјинског језика низак (овде треба додати да се пре увођења украјинског језика у образовни систем током 1990-их у школама заједно са мађарским језиком учио руски), док у подручјима са већим процентом Украјинаца Закарпатски Мађари говоре на локалном дијалекту украјинског језика уз све карактеристичне особености.
Постоје ли примери добре интеграције Мађара у српско друштво?
Ту опет све зависи од региона. У књизи сам описао неколико модела интеграције који понекад изгледају доста необично. Ако се човеково име третира као један од најважнијих маркера идентитета, онда ми према том маркеру не можемо увек унапред одредити етничку самоидентификацију. На пример, дешава се да је саговорнику са типичним српским именом и презименом матерњи језик мађарски. И обрнуто. Има занимљивих случајева и са конфесионалним идентитетом. Такви случајеви говоре о томе колико је све испреплетано и занимљиво у контактним регионима. Навешћу један пример. У породици је муж Србин, жена је Мађарка, деца са оцем говоре српски, а са мајком мађарски, у породици се празнују српска слава, католички и православни Божић, два пута се празнује Васкрс када се не подудара, и припрема се мађарска и српска храна.
Колико данас има Мађара у Војводини и какав је однос локалне српске већине према њима?
Према подацима последњег пописа из 2011. године Мађари сада чине 13% становништва Аутономне покрајине Војводина (251.136), али је њихов број све мањи. Компактне мађарске заједнице се налазе у Потисју, на северу покрајине дуж границе са Мађарском, а такође у центру покрајине (мада мађарских заједница има готово у свакој области). Српско становништво покрајине такође је разнолико. Има Срба староседелаца, има колониста првог таласа (који су се доселили после Првог светског рата), колониста другог таласа (досељених после Другог светског рата), као и оних који су се доселили услед балканских ратова током 1990-их. Ја могу да говорим о културним феноменима: највећа сличност у материјалној култури, традицији, па чак и менталитету запажа се између Срба староседелаца и Мађара, док дистанца постоји у односима са досељеницима, и она је све већа са сваким следећим таласом миграције. Наравно, у односима између народа важни су људски квалитети, са сваким се може наћи заједнички језик. Српска Војводина је увек била чувена по томе што је јединствени пример коегзистенције тако различитих народа, типова култура и језика.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.