Ко је Канаме Окановић или како је руски језик довео Јапанца у Србију

Како си се заинтересовао за словенске језике? И како је то доживела твоја породица?

Канаме Окано: Све је почело сасвим случајно: имао сам интересовање за Русију кад сам ишао у средњу школу јер сам тада већ имао прилику да читам нека књижевна дела од руских писаца и учили смо о Русији и Русима. Одлучио сам да се упишем на руски пошто сам желео да студирам неки страни језик, односно неки језик из наших суседних земаља. Интерес за остале словенске језике појавио се код мене мало касније, тек на првој или другој години основних студија кад смо учили о Словенима и њиховим језицима.

Зашто и чиме те је привукао руски, зашто си желео да научиш баш тај језик?

К.О.: На почетку нисам ни очекивао да ћу се заљубити у руски језик, него је био један од страних језика које сам хтео да научим. Руски ми је постао мој омиљени језик кад сам се заинтересовао за необичну за нас граматику, књижевност, историју, традиције и непосредан контакт Руса и Јапанаца.

Колико си словенских језика савладао? Није ли ти сметало знање руског да учиш следеће језике? Да ли мешаш језике кад причаш?

К.О.: Од словенских језика знам руски, српски, бугарски, војвођански русински и тренутно учим словачки. На почетку ми се чинило да су сви словенски језици слични и због тога сам их стално мешао, али то је престало у неком тренутку откад сам схватио да се ипак разликују и сваки од њих има свој посебан систем. Морам да признам да ми се још увек дешава интерференција кад ми треба да прелазим више пута са једног језика на други, нарочито у конверзацији.

Да ли пуно људи у Јапану учи руски? Постоји ли потражња за њим у професионалној сфери?

К.О.: Руски нам је доста популаран. Скоро на свим универзитетима у Јапану предаје се као главни или факултативан страни језик. У великим градовима често постоји Одсек за славистику или руску филологију где руски функционише као главни језик, сваке године се уписује прилично велики број студената. Поред тога, по целом Јапану постоји тридесетак средњих школа где се учи руски као факултативан страни језик. Гледано са професионалног аспекта, кажу да се број заинтересованих за руски повећава и његово знање се високо цени, сматра се предношћу при претрази послова.

Да ли си био у Русији?

К.О.: Да, био сам на двосеместарском студијском боравку на Институту за руски језик и културу Московског државног универзитета. Овом приликом сам усавршио своје знање руског језика и знање о руској књижевности и култури, много сам захвалан својима московским професорима који су ми пренели своје знање.

Какав је твој однос према Русији? Шта ти се највише свиђа и шта ти се не свиђа у тој земљи?

К.О.: Према Русији се односим с великом љубављу и симпатијом, Русија не престаје да ме диви својом лепотом, богатом културом и динамичним променама и привлачи моју пажњу. Мало ми је тешко одредити шта ми се више свиђа у Русији јер је видим као целину или комплекс различитих појава, али морао бих међу њима да споменем људе који су ми понекад мало чудни, али су занимљиви и дивни. Волим Русију вероватно због тога што сам успео да нађем добре пријатеље кроз чије понашање могу да завирим у различите аспекте њихове културе, традиције и менталитет.

Како и када те је привукла Србија и српски језик?

К.О.: Мој први контакт са Србијом и српским језиком десио се на првој години основних студија кад смо учили историју словенских народа и језика, тада ми се појавила жеља да учим неки од јужнословенских језика, али, нажалост, нисам имао могућност да их учим на свом факултету. Касније кад сам био на студијском боравку у Москви, нашао сам случајно уџбеник српског језика и почео сам да га учим.

Да ли си имао неке предрасуде кад си први пут ишао у Србију?

К.О.: Иако сам учио историју земаља бивше Југославије у школи и на факултету и гледао неке филмове одатле, нисам имао неку конкретну представу о Србији или о Србима, него сам желео да видим својим очима каква је то земља и какав је то народ. Пре доласка сам се мало бринуо о безбедности, али није ме било страх да одем тамо. У Србији први пут сам био лети 2008. године, ишао сам у летњу школу српског језика у Ваљеву. Било ми је доста напорно јер нисам знао српски довољно добро и било ми је прилично тешко да се споразумем са људима на српском.

Источни народи, међу њима и Јапанци, су врло суздржани, сасвим другачије изражавају своје емоције, за разлику од Европљана, поготово темпераментних Јужних Словена. Колико ти је блиска српска култура? Да ли си успео да се зближиш са Србима? Да ли је било лако да успоставиш контакт с њима?

К.О.: Треба да приметим да је разлика у изражавању емоција код Срба и Јапанаца веома велика, зато сам се збуњивао више пута док сам живео у Србији. Након извесног времена сам се навикао на српски начин комуникације и успео сам да упознам много људи са овог подручја, али и из различитих крајева.

Вероватно је доста неочекивано срести Јапанца који студира у Србији? Има ли вас пуно у тој земљи?

К.О.: У Србији живи око 150 Јапанаца. Али у Новом Саду, где сам живео и студирао, живи само десетак људи из Јапана. У последње године се број јапанских студената који студирају у Србији повећава, али већина њих иде у Београд. Кад сам се уписао на студије рекли су ми да сам једини редован студент из Јапана на Универзитету у Новом Саду. Новосађани, наравно, не очекују да говорим српски, тако да се често изненађују кад им се обраћам на српском. Кад идем у друге градове, људи често препознају мој новосадски нагласак, изгледа да сам покупио месни нагласак док сам се дружио са Новосађанима.

Шта се иначе зна о Србији у Јапану?

К.О.: Генерално речено, Србија није нека популарна туристичка дестинација или познато место међу Јапанцима, али се зна макар нешто за Србију због различитих контаката: познати фудбалери из бивше Југославије су тренирали наше фудбалске клубове, балканска музика и фолклор су сада популарни код нас, много Јапанаца се дан-данас сећају велике подршке од стране Србије за време великог земљотреса који се десио у марту 2011. године у источном делу Јапана и др. Врло се надам да ће се овакав однос развијати и даље, па ће се више људи заинтересовати за Србију.

Зашто си изабрао баш Србију за тако дуге студије?

К.О.: Имао сам жељу да студирам у Србији одраније, али сам се одлучио да ћу се уписати на докторске студије у Новом Саду кад сам био у летњој школи српског језика 2013. године, јер ми се јако свидео град и још сам хтео да живим у мултинационалном и мултикултурном простору. Срећом сам добио стипендију за студирање у иностранству од једне јапанске научне фондације, почео сам своје студије на јесен 2014. године.

У којим градовима си живео? Имаш ли омиљено место у Србији?

К.О.: За време својих студија у Србији сам живео углавном у Новом Саду, али сам био годину дана на студијском боравку у Сегедину, у Мађарској, и имао сам прилику да сарађујем са мађарским славистима. Још сам боравио кратко у Београду док сам похађао тронедељни славистички семинар. Као турист сам био у многима местима у Србији и свидели су ми се различити градови као, на пример, Суботица, Сента, Ваљево, Крагујевац итд., али ми је најомиљеније место Нови Сад који је, по мени, најлепши град у Србији и истовремено је моја друга кућа.

Шта ти је дао живот у Србији?

К.О.: За ове три године сам стекао много драгоцених искустава која не могу да заменим ничим другим. За време студија сам упознао много људи укључујући домаће и стране професоре, колеге, пријатеље који су ме подржавали у свему и свачему, без њихове подршке не бих се одлучио да наставим своју каријеру у науци, односно у славистици. Имао сам срећу што сам успео да нађем у Србији своје место где могу да се осећам као да сам код куће.

Сигурно си стекао неке „српске“ навике. Шта ће ти фалити у Јапану?

К.О.: За сада још нисам приметио ништа конкретно, али сам се сигурно научио да се понашам на српски начин. Осим пријатеља, хране, неких омиљених места, највише ми недостаје опуштена атмосфера која је присутна у Србији. Већ сада једва чекам да одем у Србију поново.