Шта је то Русија за једног младог Црногорца?

Млади политичар и друштвени активиста из Црне Горе, учесник Међународног фестивала омладине и студената 2017. у Сочију Владислав Дајковић говори за Russia Beyond о томе како данас млади Црногорци гледају на Русију и зашто је без обзира на лоше политичке прилике један млади човек поносан што се интересује за Русију и не боји се да буде у својој домовини етикетиран као „русофил” или „агент Кремља”.

 

Фестивал Омладине и студената 2017. о којем je портал Russiа Beyond активно писао био је повод твоје прве посете Русији. Пре самого одласка на фестивал провео си неколико дана у Москви. Какав је утисак на тебе оставила руска престоница?

Већ када сам слетио на аеродром Домодедово отео ми се утисак: „Човјече, па цијела Подгорица би се могла смјестити у њему! Посебно ме импресионирало када су ми пријатељи касније рекли да Москва има још три не мања аеродрома од Домодедова. Од аеродрома до хотела гдје сам био смјештен низали су се блокови вишеспратница, мјешавине совјетске и модерне архитектуре. Први утисак о Русији била је њена величина, која је чини ми се примјетна на сваком кораку.

Утисак је продубљен када сам се следећих дана упознао са чувеним московским метроом, монументалним зградама државних институција, парковима, храмовима, Кремљом, Црвеним Тргом, музејима, који су личили више на мјеста из бајки, него на грађевинска здања. Кроз главу ми је прошла она чувена пјесма Матије Бећковића, „Расправа пред Никшићким манастиром, која на врло духовит начин илуструје црногорску импресионираност руском величином.

Једно од запажања било је и да је у Русији много јачи и присутнији култ побједе над фашизмом, него било гдје на свијету. То се, вјерујем, темељи и на чињеници да без Руса, односно велике жртве Црвене армије и народа СССР-а, модерни свијет не би изгледао ни приближно као што изгледа. Интересантно је ми је било да су у Москви и неки мултинационални брендови попут МекДоналдса написани ћирилицом и сматрам да то у економском контексту носи дубљу поруку значаја руског тржишта на планетарном нивоу.

Учесници Фестивала на излету у Москви.

Како оцењујеш организацију фестивала и какве су утиске однео са најпознатијег руског летовалишта Сочија?

Искрен да будем, очекивао сам да ће то бити, узимајући у обзир глобални спин о руској неорганизованости, тек један осредњи фестивал, без великог значаја. Међутим по слијетање на аеродром у Сочију и након смјештања у лијеп и модеран комплекс рађен за потребе недавне Олимпијаде видио сам да је реална слика о Русији битно различита од онога што нам црногорски и свјетски медији сервирају.

Позитивне импресије су прешле у одушевљење када сам дошао на церемонију отварања фестивала у дворани Адлер. Програм који је тамо био приказан, кореографије из свих дјелова свијета, млади научници на бини, сјајни музичари и акробате, било је нешто најбоље чему сам икада присуствовао. Таман кад сам помислио да поменути догађај не може бити бољи, са разгласа се гласно чуло: „Молимо вас да поздравите предсједника Руске Федерације, Владимира Владимировича Путина!”. Окрећем се, те на свега пар метара од мене, увиђам лидера слободног свијета, Владимира Путина, како уз осмијех поздравља публику. И, оно што је посебно интересантно, свих преко 20 000 учесника из цијелог свијета, у једном тренутку почиње да скандира: „Путин, Путин, Путин!”.

Наредних седам дана, колико је фестивал трајао, протекли су онако како само може протећи дружење неколико хиљада младих људи који су далеко од своје куће. Радионице, предавања, семинари, разгледање града, уз обавезне журке (и руско пиво!) су нам испуњавали дане, толико да нисмо имали пуно времена и жеље за излежавањем. Фестивал се, након скоро осам дана, приближио крају. Но, за велики број нас, а самим тим и за мене, ово није био крај. Овај фестивал и боравак у Москви био је један диван почетак љубави према Русији и руском народу, који нас је феноменално дочекао и учинио да се заиста и без претјеривања осјетимо као у својој кући.

Црна Гора је била једна од ретких земаља која није формирала посебан комитет за пут у Сочи. Како си се ти информисао за фестивал и да ли је црногорска делегација у односу на остале деловала инфериорно?

У јеку унутарполитичке кризе у Црној Гори, чуо сам да се у Русији организује Фестивал студената и младости. Знајући каква се антируска пропаганда спроводи у мојој земљи, претпоставио сам да ће званична власт – званично и бојкотовати овај фестивал. Стога се, без икаквог размишљања, због симпатија према Русији, али и чињеница да никада тамо нисам био, одлучујем да пронађем свој пут до Сочија, па макар ишао и у сопственој режији. Убрзо сазнајем да је моја Фејсбук пријатељица један од неформалних координатора за учеснике из Црне Горе. Обратио сам се, те након пријатног разговора отпочео регистрацију и остале процедуре.

Сложићу се са вама да је црногорски тим у Сочију дјеловао инфериорно, готово све земље су имале своје организационе комитете, укључујући САД, све земље из окружења, чак и Албанију. Једна од најпримјетнијих, најбоље организованих и најбројнијих (220 чланова) била је делегација Србије. Драго ми је да је захваљујући ентузијазму неколицине младих људи, упркос опструкцији власти Црна Гора ипак била заступљена на фестивалу.

Како оцењујеш односе Русије и Црне Горе кроз историју, а како у садашњем тренутку?

Русија је током историје Црној Гори била пријатељ, чак и више од тога. Захваљујући разноврсним видовима руске помоћи створена је и опстала црногорска држава. Поред материјалне и политичке подршке Русија је у Црну Гору крајем 19. и почетком 20. вијека слала официре који су обучавали нашу војску, љекаре који су спасавали животе Црногораца, инжењере, архитекте и стручњаке који су градили нашу земљу. Није нас помагало само Руско Царство, већ и обични људи, од чијих прилога је за Црну Гору куповано жито, које је стизало из луке Одеса. Црвена армија је нашу домовину ослободила од нацистичких окупатора, а Русија је била друга држава на свијету, која је послије Исланда, признала црногорску државну самосталност 2006. године.

Нажалост, актуелна црногорска власт Русији је за сву ту подршку вратила на један врло ружан начин. Прије неколико година увела је срамне санкције и прошле године противно доминантној народној вољи ступила у НАТО пакт, војно-политички савез који је све само не пријатељ Русији. Иако за санкције и НАТО немам никакву личну одговорност, осјећам стид због својих предака и гажења аманета највећег Црногорца у историји - Светог Петра Цетињског.

С обзиром на актуелну климу у билатералним односима Русије и Црне Горе, сматраш ли да за младог политичара отворено интересовање за Русију може да буде лоша полазна основа?

Нажалост, у црногорској јавности данас влада такав амбијент да било какве симпатије према Русији представљају јерес и друштвена клима је само привидно другачија него 1948. године. Међутим, ја сам у политици не због тренутног и краткорочног интереса, већ из идеала и не жалим што сам посјетио Русију у октобру прошле године, без обзира што то у овом моменту не само да није опортуно, већ ако погледамо расположење и активности црногорских правосудних органа може да буде и опасно. Чим ми се укаже прилика, са задовољством ћу поново отићи у Русију.  

Како по твом мишљењу млади Црногорци гледају на Русију?

На мишљење младих Црногораца о Русији велики утицај има слика која се пласира у медијима. Та слика је далеко од позитивне, а на основу свог личног искуства могу да кажем далеко и од истините. Сматрам да Русија мора да уради много више на свом објективном представљању у Црној Гори и Балканском полуострву. Прљава антируска пропаганда коју овдашња власт, медији, НВО и јавно ангажовани појединци агресивно пласирају захтијева интезивнији одговор Русије на културном, едукативном и информационом пољу.

Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров на Фестивалу у Сочију.

Шта за тебе представља Русија?

Русија за мене као Црногорца представља братску земљу, која је током историје много пута спасила моју домовину, нећу претјерати ако кажем да захваљујући Русији данас постоји Црна Гора. На породичном плану земљу чији су војници из нацистичког заробљеништва ослободили мог ђеда, а на личном плану Русија је једно непрегледно и велико пространство, чија ме топлина коју сам осјетио приликом прошлогодишње посјете, мами да тамо ускоро опет одем.   

Владислав Дајковић живи и ради у Подгорици, дипломирао је на Економском факултету у Новом Мексику у САД, а магистрирао на Факултету политичких наука у Београду. Раније је био члан Управног одбора Покрета за неутралност Црне Горе, функционер политичке партије Демос, а тренутно активан је у конституисању нове политичке Права Црна Гора.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“