Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне

Није редак пример у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници уместо службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супростављају поробљивачима. Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.

Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су уследили током 1998. и 1999. продужио се на готово две године. Своје утиске и сећања из тих тешких времена поделио је ексклузивно за Russia Beyond, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.

Мијајло Бацковић

Како сте након завршене богословије доспели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?

Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.

Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског националног поноса”. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!

Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим Светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први Српски уџбеник.

Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у коју јединицу наше војске желим бити, оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш, нисам одустао и успио сам.

Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживети и непосредно ратно искуство?

М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо дјеца, добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.

Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!

Били смо тако ефикасни у акцијама, подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште Јуник, били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однео их Бог много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића, морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо сваку годишњицу НАТО агресије.

Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало и многи су из Црне Горе, велики јунаци који су оправдали своје претке, они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!

Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свету?

М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно пут неба то неправедно, кукавичко ратовање” прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили зато до копнене инвазије није ни дошло.

Мијајло Бацковић на парастосу погинулим у НАТО агресији

Како сте примили информацију да се иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?

М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада... издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка, наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.

Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске, то су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви, учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!

Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?

М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!

Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших верника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године изменила и пробудила Русију?

М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће коначна” офанзива против српског народа на Балкану.

Године 1999, када су чланице НАТО крвожедних сила кукавички напале малени српски народ, у Русији влада економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!

Вријеме је показало, а Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада буде”, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!

Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?

М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација како активних тако и ветерана из Русије.

Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.

Шта за вас представља Русија?

М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима... Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.

Прије пар година када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!

Хвала Богу имам мноштво пријатеља и кума који је Рус, сваки дан сам са њима и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.

На жалост, због лошег третмана и увреде многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!

Отац Мијајло на Балканском скоку пријатељства

Поред свештеничке службе отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 m. Живи у Тивту и отац је 2 сина.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском