Он се не разуме баш најбоље у фудбал. Зна само за пар играча из репрезентације (пре свега оних који рекламирају чипс). Претвара се у фанатичног навијача само за време великих турнира као што су Светско или Европско првенство, и само ако на њему играју Руси. Шара лице у виду тробојке, облачи патриотску мајицу са насликаним медведом, руским грбом, Путином или аутоматом „Калашњиков“. Патриота не зна навијачке песме и зато се прилагођава ситуацији. На стадиону виче: „Напред Русија!“ и најгласнији је. Чим репрезентација почне да губи он се трансформише у фанатичног навијача хокеја и почиње да мрзи руски фудбал – све до следећег важног првенства. А онда све поново укруг.
Он је убеђен да зна све што треба знати о фудбалу. Он тачно зна како тим треба да игра, а у ствари је поклоник фотеље и слабо се разуме у спорт. Он има обичај да разговара са телевизором и да театрално виче после сваке грешке својих играча, или да монотоно мрмља оно што мисли о игри. Жртве тих фотељашких анализа су најчешће његова жена и ташта, а понекад и комшија, јер све то морају да слушају. Таквог навијача највероватније нећете срести на стадиону. Тешко да ће га чак и утакмица Светског првенства у његовом граду натерати да остави своје папуче и фотељу у којој се осећа као краљ, и да оде на стадион.
Обично је то ученик који мисли да по питању фудбала може стећи ауторитет и важност. На интернету је агресивнији од тигра. Жртве непоштедног троловања су обични корисници интернета који остављају коментаре везане за утакмицу. Трол ужива у својој недодирљивости у социјалним мрежама, али на стадион одлази најчешће са својим оцем и тамо је врло тих. Такав навијач углавном није опасан. Ако га родитељи пусте на утакмицу са друговима он ће се после утакмице највероватније напити, а после повраћати. Најважније је не дозволити му да се упозна са фудбалским хулиганом.
То је познати стереотип руског фудбалског навијача у целом свету. Хулигани су вандализовали Марсеј током првенства Европе 2016. На Јутјубу има много слика са њиховим масовним тучама. Хулиган живи у предграђу, никада не скида тренерку, не долази на утакмицу трезан и зна сто начина како да пронесе алкохол на стадион. На трибинама се скида до појаса, пали бакље, зна све речи које се обично скандирају и долази чак и на безначајне утакмице да не би пропустио тучу и оставио другове „на цедилу“.
Не зна се када ће се хулиган уозбиљити. У тој категорији навијача има и 18-годишњих младића и четрдесетогодишњака. Све остале врсте навијача, као и фудбалски клубови, држе се подаље од хулигана због њиховог деструктивног понашања, иако хулигани не бију никог другог осим истих таквих хулигана из противничког клуба. Са друге стране, кад хулиган подивља и почне да изваљује седишта, онда свако може да настрада. Најбоље је бити на пристојном растојању.
Он је крајње непостојан и мења клубове у зависности од ситуације. У свет фудбала је дошао када је сазнао да је то „забава правих мушкараца“. Брзо је сазнао списак најбољих постава Барселоне и Јувентуса, прочитао пар интервјуа и купио дрес репрезентације Аргентине из 1987. године. Позер се не упушта у расправе о фудбалу јер не може у њима да учествује, али ће учинити све што чине други навијачи. Он може да се прилагоди сваком типу фудбалског навијача.
То је обично 50-годишњи мушкарац са пивским стомаком који грицка семенке. На трибинама никада није сам већ у друштву својих пријатеља који навијају за исти фудбалски клуб. Он је прави фудбалски „диносаурус“. Он памти времена када су се утакмице слушале преко радија и жали за временом када се у Русији играо прави фудбал (заиста искрено верује да је некада тако било). Одлази на утакмице више из навике него из потребе. Већ одавно су га разочарале „јајаре“ на терену, тако да понекад гласно вређа фудбалере, судије и фудбалску федерацију – чисто из задовољства. Припадник „старе школе“ не учествује сукобима навијача. Он не долази на стадион због тога. Он дође да се дружи са својим пријатељима „диносаурусима“.
Фудбал је његов живот. Недељу дана пре утакмице он почиње да се припрема: смишља речи за скандирање, црта банере и припрема бакље. Он је на трибинама одговоран за све перформансе, он путује са вољеним тимом на гостовања. Принципијелан је и живи у складу са посебним правилима своје субкултуре. Неупућени га тешко може препознати јер руски „ултрас“ не носи одело са знацима клуба него углавном посебне брендове: Paul Smith, Stone Island, Fred Perry, Levi’s, Lee. Углавном носи беле патике марке Adidas или New Balance. Припадност конкретном клубу препознаје се по готово безначајним детаљима. На пример, по заврнутим панталонама. Руски „ултрас“ навијачи имају „непријатеље“ у другим клубовима и периодично долазе са њима у сукоб. Али то се најчешће не дешава на стадионима или близу њих где има много полиције. Они се туку негде у пољу или у шуми, где се састају по договору. Таквог навијача не треба нападати јер ће он обавезно позвати другове и узвратити.
Он обично проводи време у кладионицама или на њиховим сајтовима јер добро зна све јаке и слабе стране играча, упућен је у резултате прелазних рокова, и зна који је клуб добро прошао и купио добре играче. Он је продао душу статистици, а не клубу. Верује у бројке и вероватноћу, а не у спортску срећу. За њега је фудбал извор каквих-таквих прихода. На стадиону је уздржан и неприметан. Може се препознати по хладнокрвности, концентрисаном погледу и честом завиривању у телефон јер је на Твитеру он већ одавно све анализирао и објавио своје анализе у 101 поруци.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
