Његова дела су бесмртна: Легендарни руски добровољац Анатолиј Лебед звани „Тоља“

Слободан Ђукић
Овај прекаљени руски ратник је дошао као добровољац у Србију (тадашњу Ср Југославију) када јој је било најтеже. Заједно са својим српским саборцима, бранио је Косово и Метохију током НАТО агресије 1999.године, где се посебно истакао у борбама на српско-албанској граници.

Анатолиј Лебед је рођен 10.маја 1063.године у граду Валга која се налази у данашњој Естонији. Његов отац Вјачеслав, је био ратни ветеран Великог Отаџбинског рата. Служио је у саставу Северне флоте (морнаричка пешадија), а потом био учесник грандиозне Стаљинградске битке где је уништена елитна немачка 6.Армија. Анатолију је величанствени ратни пут свог оца-победника, био главно опредељење да и он крене његовим стопама. Да као и старији Лебед, узме оружје у своје руке, и прикључи се армији.

Од малих ногу „Тољу“ су занимали екстремни спортови пуни адреналина. Једини позив који је могао да задовољи ту огромну енергију, било је служење у ваздушно-десантним јединицама совјетске армије. Заклетву на верност отаџбини дао је у касарни 44.падобранске дивизије за обуку која се налазила у  Литванији. Захваљујући својој спретности и урођеним лидерским особинама брзо је постао командир одељења у оквиру 57. самосталне десанто-јуришне бригаде. Са тог места је паралелно похађао Ломоносовску ваздухопловно-техничку академију коју је успешно завршио 1986.године. Одатле је прекомандован у 307.хеликоптерки пук, где се релативно кратко задржава. Совјетској армији су преко били потребни људи таквог кова, па он ускоро одлази у Туркменистан на краткотрајну дообуку, одакле недуго затим прелази у Афганистан где започиње његова ратна каријера. Од 25.априла 1987.године Александар Лебед учествује у Афганистанском рату где се налази у саставу 239.самосталне хеликоптерске ескадриле која се налазила у оквиру 40.комбиноване армије. У наредних 18 месеци, Анатолиј Лебед са овом формацијом учествује у најтежим борбеним мисијама које је совјетска армија изводила у Афганистану. Он учествује у евакуацији одсечених јединица, у извлачењу погинулих и рањених војника и официра, у препадима на непријатељске конвоје из ваздуха, у шок-акцијама где је заплењена небројена количина наоружања и муниције које је користио непријатељ и сл. По завршетку овог рата, Лебед наставља са својом службом у Источној Немачкој, а потом у Забајкалском и Сибирском војном округу. Његове матичне јединице су биле 329.војно-транспортни хеликоптерски пук и 337.самостални хеликопетрски пук. Овде је зарадио три oрдена Црвене звезде и орден Службе отаџбини 3. реда.

Приликом злочиначке НАТО агресије на СР Југославију, Анатолиј Лебед одмах пакује своје кофере и на волшебан начин са групом руских добровољаца долази до Београда, а потом и до Приштине, где постаје саставни део чувеног Приштинског корпуса Војске Југославије.Како је сам рекао у једном интервјуу дошао у Србију да помогне православној браћи јер им је потребна помоћ и посебно напоменуо да жели да помогне држави Србији из својих уверења, а не због неких компанија или појединаца као неки ''добровољци'' (читај плаћеници). Такође је више пута поновио да је долазак на Космет била одлука њега и његових сабораца, и да их пре тога нико из Србије није звао да дођу. Током свог боравка на Косову и Метохији учествује у борбама око Призрена и Ђаковице где је Војска Југославије са великим успехом сломила неколико крупних терористичких офанзива у склопу обимне ваздушно-копнене операције којом је руководио НАТО, а у циљу пробоја државне границе и продора у унутрашњост земље.

Активни је учесник противтерористичке операције у Чеченији, где се нашао у својству командира извиђачко-диверзантске групе у саставу 218.батаљона/45. самосталног пука специјалне намене ВДВ. Његова зона одговорности је обухватала рејон Гудермеса, Аргуна, Грозног, где је успешно лоцирао и уништавао терористичке јединице под командом једноруког арапина Хатаба, Шамиља Басајева, Арбина Барајева..

У овим акцијама „Тоља“ бива и рањен, када је налетео на мину у рејону Аргуна, услед чега је морало да му буде ампутирано десно стопало. Међутим, овај губитак виталног дела тела га није га спречио да и даље ратује. На његов лични захтев комадна 45.самосталног пука СпН ВДВ му је одобрила даље служење у јединици са протезом. 9.јануара 2005.године у неравноправној борби са блиског одстојања, спашава неколицину младих војника који су рањени у заседи, приликом чега је уништио групу састављену од троје терориста. Неколико недеља касније, 24. јануара бива поново рањен, али на такав начин пошто је својим телом заштитио незаклоњеног рањеног војника по којем су терористи пуцали из стрељачког наоружања, укључујући и РПГ. Иако је добио порцију шрапнела по доњем делу леђа, „Тоља“ је наставио да руководи операцијом приликом чега је заузета база терориста и уништен главни оперативац за везу терористичког лидера Шамиља Басајева.

Указом Председника Руске Федерације В.В.Путина од 6.априла 2005.године, за храброст и испољено јунаштво при извршавању својих војничких дужности на простору Северног Кавказа, Антолиј Лебед је одликованом највећим одликовањем РФ- Орденом Хероја.

Међутим, то није све. „Тоља“ са својим момцима ускоро одлази на ново жариште које је потресло Грузију тачније Јужну Осетију, када је грузијска армија извршила изенандну агресију. Овде је „Тољина“ група заузела војну луку Поти и уништила бродове грузијске Ратне морнарице. За овај смео и веома успешно извршен задатак, „Тоља“ добија високо одликоање Св.Ђорђа IV степена, које је пре њега поседовао само командант целокупног Северно-Кавкаског војног округа, генерал Сергеј Макаров. За време церемоније додељивања одликовања руски председник Медведев је за Лебедева рекао: ''Међу нама је официр специјалних снага, херој Руске Федерације Анатолиј Вјачеславович Лебедев. Увек је био водећи на фронту током борбених операција, представљајући себе као оличење храбрости''.

Информативна служба Државног Министарства унутрашњих послова Русије у Москви, званично је објавила тужну вест, да је у петак 27. априла 2012.године у 17:45 на Богородском аутопуту Анатолиј Лебед (Анатолий Вячеславович Лебедь) изгубио контролу над својим мотором (Кавасаки) пошто је ударио у ивичњак, затим пао и преминуо услед задобијених повреда. Анатолиј је хтео овом вожњом да отвори “бајкерску” сезону у Москви, чији почетак је био следећег петка. Возио је свој Кавасаки упркос чињеници да му је нога ампутирана. Сахрањен је у Алеји Хероја на у Москви.

Прочитајте такође:„Доктори“на слатким мукама:Руски гигант представио гаму производа за борбу против тероризма

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“