Уочи Ђурђевдана прошле године добио сам изненадан позив да у Москви присуствујем Паради „Бесмртног пука“ на Црвеном тргу. Нисам се ни секунде премишљао и одмах сам кренуо да пакујем кофер и тражим по породичним албумима фотографију мог деде Димитрија Дамјановића, капетана прве класе НОВЈ, носиоца више ратних одликовања, међу којима и два Ордена за храброст.
Два дана касније био сам у авиону за Москву. Касно увече сам се сместио хотел, а већ 8. маја ујутро, у Александријском саду на програму је било полагање венаца на споменику Незнаном војнику, поред Вечног огња. С обзиром да сам позивницу добио у последњем моменту и да нисам био акредитован за ову значајну манифестацију, љубазна госпођа из протокола „Бесмртног пука“ саопштила ми је да ће за мене у хотел доћи возач који ће ме провести мимо редовних контрола. Возач је стигао у договорено време, а на путу према Кремљу зауставили смо се у близини познате московске улице Арбат, да примимо власника возила. Тек тада ми је постало јасно да је моја „пропусница“ за полагање венаца у Александријском саду, нико други до легендарни руски глумац Василиј Лановој, човек који заједно са председником Путином сваке године предводи поворку „Бесмртног пука“ на Црвеном тргу.
Ни права олуја, у којој је на моменте провејавао чак и за Москву неуобичајен мајски снег, није спречила неколико делегација да положи цвеће на споменику Незнаном војнику, као ни парадни марш неколико родова руске војске. Пре почетка манифестације полагања цвећа, у Александријском саду, свештенство Руске православне цркве, на челу са партијархом Кирилом, одржало је помен страдалима у Великом отаџбинском рату.
„Ви Лановој Василиј Семјонович?“
Искористићу ову прилику да поделим интересантну анегдоту са самог Дана победе 2017. године. Пошто сам буквално у последњем моменту упао у протокол и моја пропусница за трибине испод сат куле Кремља израђена је буквално 9. маја ујутро, по инструкцијама требао сам да је преузмем у центру метро станице Новокузњецка. Сарадник из протокола „Бесмртног пука“ долази на време и предаје ми белу коверту са пропусницом. Не отварајући коверту и не гледајући шта пише на позивници, ужурбаним корацима наставио сам према Црвеном тргу. Међутим на првом контролном сусрео сам се са препреком. Предајем коверту првом полицајцу који ме запањено пита: „Ви Лановој Василиј Семјонович?“ Одговарам да сам познатог глумца упознао јуче, показујем фотографије са заједничког ручка, који је уследио након јучерашње манифестације полагања венаца. Полицајац ме прекида и предочава ми да пропусница коју сам показао гласи на име славног глумца. Постаје ми јасно да је у журби сарадник протокола заменио коверте.
„Разумем грешку протокола и замену коверти, ја могу да вас пустим, али не могу да гарантујем да ће се то догодити и на наредних 5 контрола, које су вам преостале до Црвеног трга. Лановоју нико неће правити проблем ако се појави са пропусницом са вашим именом, али вама вероватно хоће, а и сами нећете знати у ком сектору и под којим редним бројем је ваше место“ – одговара полицајац са благим осмехом. Зовем поново љубазну госпођу Антонину Журављеву из протокола „Бесмртног пука“ и грешка је кроз пола сата исправљена. Размену коверти обављамо у центру станице Новокузњецке.
Након ове симпатичне забуне и не могу да кажем непријатности, пролазим све контроле и заузимам своје место на трибинама Црвеног трга. Поред мене била је група од 10-ак младих антифашиста који су на параду „Бесмртног пука“ стигли из Италије. Парада је почела око 14 часова и непрегледне реке људи поносне на своје претке, дефиловале су сатима. Чињеница да је те 2017. године оваква манифестација одржама у преко 80 земаља свијета, а не и у мојој родној по антифашизму чувеној Црној Гори, већ тада ме натјерала да зажелим да нешто слично покушам организовати и овде. Дилеме су ми биле где и на којем месту организовати параду „Бесмртног пука.
Зашто Паштровићи и Јегоров пут?
Средином прошле јесени, први пут сам прошетао Јегоровим путем, стазом коју је руски калуђер Јегор Строганов са једном руком пробијао пре више од два вијека. Споменик борцима НОР-а на крају пута, стаза дјело руског калуђера и све то на простору слободарских Паштровића навела ме да управо ову трасу препознам као идеалну за пролазак прве поворке „Бесмртног пука“ у Црној Гори. За разлику од неких других крајева Црне Горе, гдје су локални функционери и јавно ангажовани појединци са којима сам претходно поразговарао, деловали прилично незаинтересовани према овој иницијативи, мештани Паштровића су је са одушевљењем поздравили.
Након позитивног пријема уследило је формално оснивање НВО „Бесмртни пук Црне Горе“. Два дана уочи овогодишњег Дана побједе, у јавност смо изашли са информацијом да организујемо прву параду, по траси која креће од манастира Прасквица, иде Јегоровим путем и завршава се на Челобрду пред спомеником борцима НОР-а. Битан шраф нашег малог на ентузијазму и атнифашизму окупљеног тима, био је дизајнер Ненад Савић, наш друг из Ваљева. Реч је о човеку са ретким даром да ефектно артикулише идеје и учини их визуелно пријемчивим и доступним. Наш флајер и плакати, позитивно оцијењени од свих, Ненадових су руку дело.
Флајером којим смо промовисали нашу манифестацију, желели смо да потенцирамо чињеницу да је средном прошлог века готово комплетна Црна Гора била антифашистички настројена. Бројност, снага и утицај фашистичких квислинга у Црној Гори најбоље илуструје њихов покушај да под покровитељством Мусолинијевог гувернера грофа Серафима Мазолинија прогласе независну марионетску државу од 12. јула 1941. године, није одржао ни 24 часа. Постављањем двојице краљевих официра на флајеру, истакнутих у Априлском рату и Тринаестојулском устанку, циљ нам је био да покажемо да је антифашистичка идеја у Црној Гори није била везана само за један покрет и идеологију.
Последњих година, државни протокол у Црној Гори 9. маја није обележавао Дан победе над фашизмом, већ Дан Европске Уније, асоцијације која, рецимо, затвара очи на маршеве ветерана и поштовалаца нацистичких легија у Естонији и Летонији или обележавање комеморација усташама у Блајбургу. Жеља да искажемо посредно неслагање са овим тенденцијама, које укључују и миноризовање значаја Црвене армије у победи над фашизмом, био је допунски мотив због чега смо конституисали НВО и организовали шетњу до Челобрда.
Упркос скромним ресурсима и минималном присуству у медијима, успели смо да око 300 људи укључимо у нашу поворку, која је након нешто око пола сата напорног успона стигла пред споменик палим борцима НОР-а из села Челобрдо и Рустово, из породица Митровић и Миковић.
Посебно нам је било драго што су нашу манифестацију непосредно својим учешћем у шетњи подржали дипломате из Амбасаде Руске Федерације у Црној Гори заједно са својим породицама, као и председници градских скупштина Будве и Котора, Ђорђе Вујовић и Драгица Перовић, те председник будванских Демократа Крсто Радовић.
Првој поворци Бесмртног пука Црне Горе није засметала ни киша, која је почела да јако пада у моменту када се код споменика на Челобрду обратио Сергеј Бубликов саветник у амбасади Руске Федерације у Црној Гори. „Драги пријатељи, захваљујем се свима вама који сте данас дошли овде да учествујете на овом скупу који се зове ’Бесмртни пук‘. Цена коју је дао руски народ за нашу слободу и мир је веома велика. Двадесет осам милиона совјетских људи дало је своје животе у Другом светском рату. То је највећа цена коју смо ми дали за нашу слободу. Хтео бих само да вам кажем једну ствар: ово је први пут, али надам се да ова манифестација неће бити прекинута никада. Ово је права ствар, и то је нешто свето за Црногорце, за Србе, за Русе и за све православне. Хвала вам још једном за све“ – навео је у свом обраћању Бубликов.
После Црвеног трга 2017. године портрет свог деде изнео сам и на врх Челобрда. С обзиром на скромне, готово „партизанске услове“ организовања прве поворке „Бесмртног пука Црне Горе“, може се рећи да је наша манифестација испунила очекивања. Надамо се да ће постати традиционална и већ следеће године још масовнија. Поново само на Челобрду, или још неком другом месту одлучићемо до следеће године, мада генерално желели бисмо да се прича о „Бесмртном пуку“ рашири и на друге крајеве Црне Горе. С обзиром да је антифашистички покрет у Црној Гори имао општенародни карактер дубоко верујемо да је оваква манифестација заиста потребна и оправдана.