Зашто је Роберт де Ниро био толико одушевљен својим путовањем у Совјетски Савез?

Reuters
Везе Роберта де Нира са Русијом почињу још раних 80-их, мада је он у то време у Совјетском Савезу био практично непознат.

Замислите да сте филмска звезда која долази у Русију и жели да добије мало бесплатне медијске пажње. Како то да постигнете? Реците им да планирате да узмете руско држављанство. Једног дана, можда.

Када је у новембру 2015. године Роберт де Ниро дошао у Москву да отвори још један ресторан „Нобу” (он је један од власника ланца суши ресторана), питали су га да ли би желео да добије руски пасош као Жерар Депардје или Стивен Сигал. Де Ниро се насмејао и рекао: „Као што можете замислити, ово је компликована ситуација, тако да ћемо видети”.

То је, међутим, било довољно да медији раструбе да амерички глумац „није одбацио могућност да затражи руско држављанство”. Неки су отишли и карак даље, тврдећи да је глумац изразио жељу да постане држављанин Русије. Тако да је касније Де Ниров портпарол морао да објасни да глумац нема никакву намеру да тражи руско држављанство.

Овај догађај није једино што повезује Де Нира и Русију. Заправо, он је био чест гост у СССР-у и Русији од раних 80-их.

Руска глумица Ирина Алфјорова прича са Робертом де Ниро у Москви 1983. године

„Идеолошки погрешно”

Према речима покојног руског глумца и редитеља Михаила Козакова, Де Ниро је у Совјетски Савез први пут дошао 1982. године како би одиграо улогу у совјетско-америчкој копродукцији о балерини Ани Павловој. Амерички продуценти су хтели да Де Ниро одигра малу улогу у филму како би привукли америчко гледалиште. Али после његовог доласка у Москву, совјетски званичници задужени за филмску индустрију су схватили да би ангажовање добитника два Оскара било идеолошки погрешно. Разлог због којег је Де Ниро одбијен била је његова улога у филму „Ловац на јелене”. 

Де Ниро у филму игра америчког војника руског порекла који је заробљен у вијетнамском рату. Како је Козаков рекао, „у филму постоји једна сцена у којој главне јунаке у заробљеништву, међу којима је и Де Ниро, муче и понижавају испред портрета Хо Ши Мина [вијетнамског комунистичког вође] на зиду. На Берлинском филмском фестивалу наша [совјетска] делегација је напустила дворану после ове сцене, не дочекавши крај филма.” Филм је добио ознаку антисовјетског упркос његовој јасној поруци мира.

Робер де Ниро са децом у Москви 1987.

Непознати амерички глумац

Међутим, Де Ниро није напустио земљу чим му је речено да неће добити улогу. Према Козакову, глумац је био заинтересован за СССР. Остао је да обиђе  Москву и касније се више пута враћао. За њега је вероватно било необично то што у Москви за њега готово нико није знао. Његови филмови се нису приказивали у Совјетском Савезу.

Било је, наравно, изузетака, као што је Козаков који га је препознао у московском ресторану. Тако је почело њихово пријатељство. Осим тога, Де Нирово лице није било познато совјетским грађанима. Козаков у својим мемоарима описује један догађај.

„Елегантно одевена директорка једног хотела у Лењинграду ме је препознала и била је љубазна и пријатељски расположена. Када је погледала непознатог Американца у изгужваним памучним панталонама и танкој кошуљи питала је: 'На којем сметлишту сте њега нашли?' Када сам јој објаснио ко је то, погледала ме је са неверицом.” Међутим, Козаковљевом америчком пријатељу није сметао недостатак популарности у СССР-у и он је уживао у боравку.

„Духовна веза”

У руској телевизијској емисији Де Ниро је навео још једног чувеног руског глумца Олега Јанковског као свог пријатеља. Они су се упознали раних 80-их у Италији. Де Ниро је био на снимању филма „Било једном у Америци” Серђа Леонеа, док је Јанковски глумио у „Носталгији” Андреја Тарковског. Када је Јанковски умро 2009. године, Де Ниро је рекао о њему: „он је био важна личност у мом животу. Имали смо духовну везу. Према њему гајим најтоплија осећања. Много сам га волео.”

Роберт де Ниро и Олег Јанковски

Де Нирова популарност у Совјетском Савезу нагло је порасла после Горбачовљеве перестројке, када су холивудски филмови преплавили СССР. Иако је 1987. године, као председник жирија на Московском међународном филмском фестивалу, опет имао проблема са уласком у хотел у Москви, јер га особље хотела није препознало! Глумац је морао да се ослони на помоћ својих колега које су Руси боље познавали. 

Прочитајте такође! Очаран Русијом: Стивен Сигал се дружи са Путином и воли кавијар

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“