Један од последњих живих бораца НОР-а: На Голи оток јер сам одбила да се одрекнем брата

Један од последњих живих бораца НОР-а на просторима Србије и Црне Горе је 92-о годишња Винка Ивановић из Подгорице. У њеној ексклузивној исповести за Russia Beyond читајте, како је отишла у партизане, како су југословенски партизани са дивљењем гледали на Црвену армију, како је рањена на Сремском, где јој руски хирург спасава живот. За Винку и њену породицу олакшање ослобођењем земље од нациста је било краткотрајно и 1948. њена породица се због привржености Русији суочава са новим страдањима.

Пре непуне две недеље обележили смо 73 године од краја Другог светског рата и победе над фашизмом. Последњи живи непосредни учесници Другог светског рата већ су дубоко у десетој деценији живота.

За многе велике јунаке и заслужне антифашисте крај Другог светског рата није означио престанак патњи и неизвесности. Сви који су изразили најмање неслагање или само дискретну сумњу у нови партијски курс да су доскорашњи савезници из СССР-а главни непријатељи бивали су ухапшени и интернирани у концентрациони логор Голи оток. У овом логору смештеном на каменитом острву без готово икакве вегетације, морална понижења неретко су била гора и од физичке смрти. Према истраживањима Вука Шћекића, укупно 55,663 грађанина Југославије било је осуђено 1948. године када Титова Југославија одбијајући резолуцију Инфромбироа окреће леђа СССР-у.

Број оних који су по тзв. линији Информбироа страдали у Црној Гори био је у односу на број становника вишеструко већи него у било којој другој југословенској републици. Такође слична статистика важи и за проценат подршке комунистичкој партији у Црној Гори у односу на остале крајеве Краљевине Југославије. Несумњиво је да је на све ово снажан утицај имао две века грађен култ Русије, који се овде поштовао и након нестанка руског царства, јер су тадашњи Црногорци масовно перцепирали да оно што је долазило из Русије морало је бити добро.

Један од последњих живих бораца НОР-а, рањеник са Сремског фронта и страдалника по линији Информбироа је Винка Ивановић. Упркос оронулом здрављу деведесетдвогодишња старица пристала је да за Russia Beyond подели сећања из рата и трагичних догађаја 1948. године.

Винка Ивановић данас у родним Кучима

Где вас је задесио Други светски рат?

У родним Дољанима. Мој отац Новак Вулев био је познат по јунаштву и у Кучима један од најугледнијих људи. Заједно са својим побратимом Ђоком Мирашевићем 13. јула дигао је устанак у Кучима. Прича се и данас да је прва пушка која је на Сјеницама (село у околини Подгорице) пукла, била пушка Новака Вулева. Ту на Сјеницама 13-јулски устаници из Куча нанијели су тежак пораз италијанском окупатору.

Отац је био командир чете у устаничком одреду Марко Миљанов. Био је патриота, али за разлику од мене и мог брата није био комуниста. Ја сам се са старијим братом Банетом већ првих дана устанка прикључила комунистичкој омладини. Њихове идеје, младалачки полет, борба против окупатора и жеље за промјеном предратног по много чему лошег система су ме лако освојиле.

Одушевљени смо били што је са нама Црвена армија

Када одлазите у партизане?

Отац ми 1942. године умире од упале плућа, а ја сам са мајком, браћом и сестрама избјегла на слободну територију у Брскут. Одатле у другој половини 1942. са непуних 16 година заједно са братом Банетом прелазим у Босну и прикључујем се партизанским јединицама. Могла бих данима да вам говорим о биткама и маршевима у којима сам као борац далматинске бригаде учествовала, хладноћи, гладовању и опасностима.
Издвојићу ипак своје учешће у биткама за ослобођење Београда. Ту сам се први пут срела са великом Црвеном армијом. Памтим да је нас борце одушевљавало њихово оружје, тенкови, посебно Каћуше, за које смо имали осјећај да оне ору утробу земље. Ја сам била заиста срећна што су руска браћа и моћна Црвена армија били на нашој страни.

Како сте рањени?

Послије ослобођења Београда одлазим на Сремски фронт. У покушају да извучем рањеног саборца у наш ров пада мина из њемачког минобацача, чији ме гелер погађају у ногу. Примијетила сам да се наши повлаче и имала сам на уму само једну мисао, да непријатељу жива у руке нећу. Одшрафила сам већ била бомбу за случај да угледам Њемце, или усташе. Ипак комесар бригаде наређује саборцима да се под борбом врате за мене и памтим да ме један друг дуго носио на леђима.

Једном локалном хрватском сељаку мој командант даје хитно наређење да ме пребаци на волујским колима у болницу. Иако рањена, примијетила сам да ме он води супротно од наших положаја ка Њемцима и усташама. Срећом код себе сам имала пиштољ репетирала га и сељаку запријетила да угледам ли Њемце и усташе да ћу прво пуцати у њега па у себе. Сељак је окренуо кола и недуго потом нашла сам се у болници.

Винка Ивановић на Сремском фронту

Да ли је тачно да су на Сремски фронт, како тврде неки историчари, мобилисани углавном млади и необучени за рат?

Јесте, много је српске омладине било мобилисано и страдало на Сремском фронту. Много је било страдања и погибија, али једна слика ми се до данашњег дана урезала у сјећању. Памтим као да је јуче било, како је једна мајка од Београда све до првих сремских села уз сузе пратила сина јединца, а он ју је грдио да га не брука пред друговима. Памтим да се тај борац звао Душко и да је погинуо у првој борби на фронту.

И мене је породица оплакала, јер се у родним Дољанима пронио глас да сам погинула на Сремском фронту, чак је и моја покојна мајка Крстиња примала саучешће за мном.

Одбила да се одрекне брата. Стаљинова биста

Како сте доспјели на Голи оток?

Када су ухапсили и на Голи оток послали Ђока Мирашевића (херој из Првог светског рата, мајор Војске Краљевине Југославије, носилац највиших југословенских и француских одликовања, од 1943. пуковник, касније генерал НОВЈ – прим.аут.) било је само питање дана кад ће ухапсити и мог брата Банета. Ђоко није имао мушке дјеце, па му је Бане, син његовог побратима, био као рођени син. Бане је послије рата био професор војне академије, а приликом војне вјежбе негдје на сјеверу Хрватске му је поставио питање: „Шта ће се десити професоре ако заратимо са Русима?”, а Бане му је одговорио: „Само нека Руси дођу, па дабогда да ја први погинем у том боју!”

Винка Ивановић непосредно пред хапшење

Ухапшен је неколико дана иза тога, послат на Голи оток, гдје је тамновао 5 година.
Ја сам у то вријеме живјела и радила у Београду. На првом партијском састанку дат ми је ултиматум да се јавно одрекнем брата. Одговорила сам им: „Ја можда не дијелим политичка убјеђења са братом, али се као Црногорка нећу одрећи брата по цијену живота”.

Не могавши да ме окриве за било шта, УДБ-а ме киднапује на улици и шаље у Главњачу. Ту су ме неколико мјесеци исљеђивали, уз физичку и менталну тортуру, па пошто признање није добијено шаљу ме на Голи оток, односно Свети Гргур (острво у близини за жене затворенице). Једино што су ми ставили на терет била је Стаљинова биста коју су агенти УДБ-е пронашли сакривену у табуреу мог стана у Југ Богдановој.

Када су упали у мој стан, тамо је боравила моја најмлађа сестра Ковиљка. Имала је тада само 12 година, учила је у „7. мешовитој гимназији у Београду“. Тог дана дошла је болесна из школе и њу су, касније сам сазнала, посебно малтертирали. Након мог хапшења моја мајка је одвела мог сина Душка, који је био још беба код рођака колониста у Војводину, а из Сарајева је дошла моја сестра Јелисава да би се побринула за Ковиљку. Отишле су код нашег брата од тетке, генерала Богдана Вујошевића са молбом да Ковиљки помогне око смјештаја док не приведе крају школску годину. Богдан их је избацио из стана, одбрусивши да „у кући неће непријатеље“. Ето за генерала ЈНА непријатељ је било и 12-о годишње дијете. Касније сам чула да се кајао због овог поступка.

Брат Бане и сестра Ковиљка

Колико сте остали на Голом отоку?

Имала сам срећу да логор, приликом неке инспекције, посјети мој ратни саборац генерал Милутин Морача. Чим ме угледао, одмах је упитао Зашто си ти овдје Винка?”. Одговорила сам да не знам и рекла му да пита управу затвора, зашто ме држе. На генералов захтјев да му донесу мој досије, пресуду, одговорили су да немају никакав документ. На Милутинову интервенцију убрзо сам пуштена из затвора.

Жиг Инфорбироа остао до 90-их

Да ли сте послије пуштања из затвора имали проблема?

Иако сам ратни војни инвалид и самохрана мајка 20-так година сам чекала да добијем стан, а мој син Душан, најбољи ђак у генерацији подгоричке гимназије, није могао да добије стипендију за ЕТФ у Београду, а касније ни мјесто асистента на факултету у Подгорици, иако су то предложили његови професори из Београда. Упркос што није добио стипендију он је потуцајући се по собицама, често и без гријања, са високим просјеком завршио ЕТФ, а био је и првотимац Рукометног клуба Партизан. Он је мој највећи понос, а данас је признати компјутерски стручњак у Аустралији.

Шта за вас представља Русија?

Русија је земља због које је страдала моја породица. Мој брат је био спреман да положи живот за Русију. Ја сам непосредан свједок да, ма шта данас причали, фашизам без Русије и Црвене армије никад не би био побијеђен.

Када сам рањена на Сремском фронту, дијагноза у болници је била одсијецање рањене ноге, или живот! Почела сам да вриштим и опет репетирала пиштољ, уз пријетњу да такну ли ми ногу да ћу се убити. Направила сам хаос у болници и из друге операционе собе долази хирург са маском који ме питао је: „Што ти кричиш?”. Када сам схватила да је Рус, била сам некако сигурна да ће ме спасити. Након кратког објашњења, он ме преузима од наших љекара, оперише ногу и спасава ми живот. Ето да није било руског хирурга ја вјероватно не бих данас, 74 године касније, са вама разговарала - кроз сузе завршава наш разговор Винка Ивановић, један од последњих живих бораца НОР-а...

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“