Зашто Руси купују америчке и европске олдтајмере?

Руслан Шамуков
Како би удахнули нови живот својим возилима многи учесници четврте параде олдтајмера у Петербургу, која је одржана 26. маја, били су спремни на подвиге. Један од њих је чак морао да се ожени како би купио аутомобил и спасао га од потпуног уништења.

Игор Румјанцев: Имао сам потребу да га спасем

Ја сам власник овог Chevrolet 210 Deluxe из 1953. године. Купио сам га 1996. године, иако ми је одавно био познат, јер је власник аутомобил оставио на кеју реке Мојке. Као дете сам често пролазио поред њега и једног дана сам пожелео да га спасем. Ауто је тако дуго био напуштен да су га однели на депо на Обводном каналу, где су му избили сва стакла, улубили кров и украли све што се могло украсти. Како бих могао да га купим, морао сам да се оженим, јер сам од таште одмах позајмио 800 долара и два дана после свадбе купио овај ауто. То је сушта истина!

Довезао сам га у гаражу, а тада нисам имао никаво знање, па чак нисам имао ни возачку дозволу, али сам жарко желео да га вратим у живот и за 18 година сам успео у томе. За то време набавио сам још два америчка аутомобила, али овај ауто сам такође завршио и скоро све на њему сам урадио сам. Испунио сам свој сан из детињства и зато ми је овај ауто посебно прирастао за срце.

То је ауто за летње време. По топлом времену ја га користим као превозно средство за сваки дан. У њему могу да кренем било кад било где: по граду и ван града. Ишао сам с њим у Шведску и у Летонију на окупљање власника америчких аутомобила. Аутомобил свом власнику узвраћа истом мером, када  осећа да је вољен. Овај ауто је спреман да вози и да власнику не прави никакве проблеме.

Сви делови на њему су оригинални. 90-их ми се чак дешавало да нађем делове које су људи некада скинули баш са овог шевролета, док је он био на депоу. На једној изложби ми је пришао човек и питао ме: „Зар није тај ауто било на Обводном каналу? Скакао сам му по крову и разбио задње стакло.” С тим човеком сам се раније сретао случајно неколико пута, дао ми је да запалим цигарету и у другом ауту ме је једном вукао, а испоставило се да је он разбио и мој ауто. Сада је на њему све оригинално. Нико од мојих пријатеља није веровао да ћу га рестаурирати, али 2014. године сам у томе успео.  Нисам чак ни помислио „Најзад!”, просто сам знао да ћу се возити у овом ауту.

Нажалост, у Петербургу више нема приватних музеја олдтајмера. Наши аутомобили током зиме стоје на паркингу тржног центра „Питерленд”, где се могу видети у оквиру изложбе „Muscle Car Show”. Али свим љубитељима старих времена могу да препоручим да обавезно посете „Музеј градског електричног саобраћаја” на Васиљевском острву и „Музеј железнице Русије”.

Игор Игнатушка: Продавала га је једна баба, кад јој је деда умро

Ово је модел EMV-340 произведен 1951. године (Eisenacher Motorenwerk). У суштини, то је BMW, али произведен на територији Источне Немачке. Производио се од 1948. до 1953. године. Купио сам га пре 14 година, када сам видео оглас у новинама. Ауто је продавала једна баба, јер јој је деда умро. А он није био обичан човек. Радио је у ауто-служби округа у Генералштабу, ауто је сам довезао из Немачке, када је био млад официр. Био је у лошем стању, купио сам га за 1000 долара, али можете да претпоставите колико сам морао да уложим да бих од њега направио праву бомбону.

Све сам урадио својим рукама и у слободно време. Имао сам искуства, јер сам у младости радио као аутомеханичар. Прошле године смо направили портфолио за њега, јер бих волео да се појави у неком филму. На изложби учествујем први пут, а најчешће га само возим ради задовољства.

Максим Новиков: Купио сам га „од кусура”

Овај аутомобил је једини у Русији у овој варијанти: Triumph TR7 Spider из 1980. године. Био је то последњи модел марке Triumph. До 1982. године производили су се у Енглеској у концерну British Leyland. Али ја имам америчку варијанту, она је префарбана, у оригиналу је била браон боје. На ауту је све оригинално, осим налепнице на хауби (то је урађено још у САД и зато нисам хтео да је дирам).

Ауто сам купио 2012. године „од кусура”. Био је то бонус уз један други ауто, али у Русији је то веома редак модел. Користим га као играчку: да се провозам по граду или да одем на изложбу. Наравно, зими стоји у гаражи.

Антон Гаврилов: Овог модела у Русији има само 10 комада

Мој ауто је Buick из 1958. године. То је права америчка марка из времена када су аутомобили били велики и гвоздени, а производили су се да буду дуговечни. Ове године ауто ће напунити 60 година и мислим да за свој узраст изгледа сасвим добро и одлично се креће. Купили смо га пре 8 или 9 година у прилично јадном стању у Москви. Четири године смо се непрекидно бавили његовом рестаурацијом. Уложено је много сати рада и много новца, зашто да кријем.

Са њим посећујемо различита дешавања: већ трећу годину учествујемо на паради олдтајмера, путујемо у Финску и Шведску на највеће изложбе америчких олдтајмера. Прошле године смо прешли 2000 километара по Скандинавији. Трудимо се да га користимо за оно за шта је и намењен. Али возимо се у њему само лети и само по лепом времену.

Ми смо намерно желели аутомобил из 50-их година, али у Русији постоји веома мали број добрих олдтајмера. А оваквих је само 10 комада у целој земљи, од чега је мање од пола у возном стању. Веома бринем за свој Buick и стално морам некога да истерујем из њега, али шта да се ради?! Држим га у гаражи и пред кућом га остављам да стоји највише 1-2 сата.

Прочитајте такође: На гробљу совјетских аутомобила или у рају олдтајмера

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“