Бабурин: Очекујем да Москва ускоро добије улицу Слободана Милошевића

Позитивна осећања која постоје између српског и руског народа нису увек пратили односи политичких елита. У време краља Милана Обреновића и његовог премијера Милана Пироћанца због проруских ставова отпуштани су из службе званичници и чиновници, а политички носиоци таквих идеја били су чак и протеривани из Србије. Нису били поштеђени ни црквени великодостојници. Тако је митрополит београдски Михајло 8 година провео у прогонству у Бугарској. Врхунац непријатељских односа српских и руских политичких елита био је период између два светска рата. Последња земља која је формално признала СССР била је Краљевина Југославија, тек у предвечерје Другог светског рата, 1940. године.

Присталице блиских односа са Совјетским Савезом пострадали су 1948. године. Међутим постоје и периоди када су руске политичке елите биле изразито антисрпски настројене, као рецимо непосредно након Октобарске револуције. Српски народ не памти по добру ни прве године након распада СССР-а, епоху Бориса Јељцина и његовог министра иностраних послова Андреја Козирјева. У том периоду Руска Федерација је 1992. године гласала за санкције Савезној Републици Југославији у Савету безбедности Уједињених нација. Није се чак ни уздржала, као што су то тада урадили Кина и на пример Зимбабве.

Ипак, многи руски политички представници изван структура Јељцинове администрације жестоко су се противили таквом односу према братском српском народу. Њихово упориште је био Врховни савет Русије, који у октобру 1993. Јељцин осваја тенковима. Ни каснији сазиви новог органа, Државне Думе, непосредно изабраних представника народа, били су подједнако опредељени према Србима као и онај који је заседао у Белом дому, данашњем седишту руске владе. И у том тенковима укинутом Врховном савету депутат Сергеј Бабурин је можда био и највећи пријатељ нашег народа међу руским политичким елитама. Сергеј Бабурин у свом пријатељству према српском народу предњачи и сада када су се у свету многе ствари значајно измениле.

Сергеј Бабурин у посети манастиру Острог

Игор Дамјановић

Када сте први пут боравили на Балкану?

С.Б.: Први пут у вашу земљу сам дошао почетком 1990-их, након распада Совјетског Савеза и велике Југославије. Памтим да је то било веома тешко време за вашу земљу и ваш народ, када сте се налазили под међународним санкцијама.

Моја спољнополитичка активност према вашој земљи интезивирала се у још тежим временима која су наступила крајем прошлог века. Донекле сам поносан што сам био члан делегације која је помогла да се агресија на вашу земљу привремено заустави и одложи у 1998. години. Упркос претњама НАТО пакта, наша делегација је дошла у Београд и чинила све што је било у њеној моћи да се рат не распламса и да буде сачуван територијални интегритет Југославије и Србије. Састали смо се тада и са представницима косовских Албанаца.

Сергеј Бабурин на пријему код митрополита Амфилохија

Игор Дамјановић

Више пута сте се срели са Слободаном Милошевићем, каква је ваша оцена његове историјске улоге?

С.Б.: Моји односи са Слободаном Милошевићем су прошле разне етапе. У почетку ја сам Милошевића осуђивао због конфликта који је имао са Радованом Караџићем. Сматрао сам да је Караџић био искрени борац за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, иако су ме неки његови блиски сарадници попут Биљане Плавшић касније потпуно разочарали.

Када сам 1995. године желео да идем на Пале, граница према Републици Српској са стране Србије била је затворена. Да је некако ипак пређем тада ми је помагао Зоран Ђинђић који је тада заузимао чврсте националистичке ставове, потпуно супротне оним које је спроводио када се дочепао власти. Он није помагао само нама, већ и свима који су тада желели тада да иду на Босанско-херцеговачко ратиште.

Сергеј Бабурин недавно у манастиру Острог

Игор Дамјановић

Са Милошевићем сам се лично упознао 1998. године, када је примио делегацију руских депутата. Памтим најбоље наш први сусрет у четири ока, који је потом уследио. На крају разговора завладала је опуштена, пријатељска атмосфера. Постигли смо и договор да када се укине тзв. спољни зид санкција према вашој земљи ја и Милошевић снимимо један музички диск, где би он певао руске, а ја српске песме. Нажалост, то се није догодило. Највећи утисак на мене је ипак оставио наш разговор уочи НАТО агресије, када ме замолио да дођем у Београд на незванични састанак.

Питао ме шта да уради поводом Споразума из Рамбујеа. Одговорио сам му да он одлуку мора да донесе сам, али да треба да зна да потписивањем таквог документа заувек се одриче Косова. Рекао је да то одлично схвата и питао ме за последице одбијања документа. Одговорио сам да то неминовно води рату, али и даје шансе да Косово буде сачувано. Најтеже ми је било када је поставио питање да ли ће Русија помоћи СРЈ. Са болом у души сам му одговорио да помоћи неће бити. Истакао сам да ће парламент учинити све, али да одлуке доноси председник Борис  Јељцин. Нажалост, био сам у праву.

Заједно са генералом Леонидом Ивашовим и више угледних појединаца поднели сте иницијативу да једна улица у Москви понесе име Слободана Милошевића. Какав је тренутни статус тог вашег захтева?

С.Б.: Русија данас Слободана Милошевића сматра херојем који је покушао да заштити своју земљу и народ, кога су прво клеветали и на крају убили у Хагу. По мом мишљењу, он је био велики српски патриота, спреман да страда за своје идеале што се показало и у Хагу. Верујем да ће иницијатива коју сте поменули бити реализована и Слободан Милошевић ускоро добити улицу у Москви. Упркос опречним мишљењима који о Милошевићу постоје у српском друштву, ја бих искрено желео да он добије улицу и у Београду.

Сергеј Бабурин у Никшићу у посети Епархији Будимљанско-Никшићкој

Игор Дамјановић

Испричаћу вам још један детаљ, везан за Милошевићеву сахрану. Тадашње српске власти одбиле су првобитно да дозволе да буде сахрањен у земљи. Не желивши да допустим да посмртни остаци мог пријатеља и српског хероја почивају на затворском гробљу у Хагу, покушао сам да организујем његову сахрану у Москви. Након преговора са његовом породицом и представницима руске духовне и световне власти успели смо да договоримо његову сахрану у Москви. Тек тада је реаговала његова Социјалистичка партија Србије претњом да ће ускратити подршку мањинској влади Војислава Коштунице и дозвољено је да Милошевић ипак буде сахрањен у Србији.

Међутим, када је авион са телом Слободана Милошевића слетео на београдски аеродром, власти Србије су повукле своје раније обећање да ће покојни председник бити сахрањен на Алеји великана. Не само то, забранили су излагање његових посмртних остатака у било којој државној институцији. На овај покушај очигледне преваре социјалисти су били прилично инертни. Међутим, реаговали су тадашњи представници Српске радикалне странке, Александар Вучић и Томислав Николић, и захваљујући њима двојици ковчег са Милошевићевим телом био је изложен у Музеју историје Југославије и пред Савезном скупштином.  

Какве су ваше прогнозе будућности, као и руско-српских односа?

С.Б.: Искрено да вам кажем ја одавно не дајем прогнозе, због тога што су моје прогнозе биле углавном песимистичне и на моју жалост веома често су се остваривале. Лично сам се уморио од борбе против сопствених прогноза. 

Уместо прогноза истакао бих оно што сматрам најважнијим за развој наших друштава. Веома је важно да дође до демографског оздрављења наших народа. Здрава млада покољена су предуслов развоја сваког друштва. Ја имам четири сина, а породице у Русији, Србији и Црној Гори често по једно дете. Такође словенске земље на Балкану Србија, Црна Гора и Бугарска требало би да покушају да буду мост између Истока и Запада, а никако не би смеле да се налазе у антируским савезима попут НАТО пакта, где се поред Бугарске однедавно нажалост налази и Црна Гора.

Шта за вас представљају Србија и Црна Гора?  

С.Б.: Братске земље, где живе братски народи. Жао ми је што постоји државна граница између Србије и Црне Горе, једнако као и зато што таква баријера постоји између Русије и Белорусије.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!