Како је руски новинар нашао другу отаџбину на Балкану и сазнао о чему машта Ратко Младић

Владимир Соловјов, КиМ

Владимир Соловјов, КиМ

Фотографије из личне архиве В. Соловјова
Владимир Соловјов, познати руски новинар и председник Савеза новинара Русије у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond присећа се година проведених на Балкану док је радио као дописник руске телевизије.

Преплитање судбине

„Моја је мајка филолог слависта, а професор факултета политичких наука Сава Живанов је некада долазио код нас у Ногинск да види како живе људи у руској дрвеној кући 'изби'. Имао сам тада око 10 година, па могу да кажем да су моје везе са Југославијом почеле од самог детињства. Затим, када сам постао студент новинарског факултета МГУ отворено је одељење међународног новинарства за младиће из московских породица и са јачим везама. Али догодило се да су сви отишли на одслужење војног рока, а нама који смо већ били у армији предложили су да прођемо конкурс. И ја сам се тако уписао. Тамо су сви сем енглеског, француског и немачког учили и неки други језик попут пољског, мађарског, чешког. А ја сам изабрао српски. Предавала ми је професорка Ирина Иванова, ћерка познатог руског писца и историчара Чивилихина и супруга Ивана Иванова, дописника ИТАР-ТАСС са којим смо касније заједно радили у Београду. Ја сам још као студент допутовао у Београд да пишем дипломски рад код истог оног професора Живанова. У Београду сам се упознао са новинаром Виктором Ногиним. У част његовог деде мој град Ногинск је добио име. Виктор ме је водио са собом кад је ишао да снима. А 1991. новинари Виктор Ногин и Генадиј Куриној су погинули на хрватско-босанској граници. Тако су се у мом животу преплитали догађаји, судбине и Југославија.“ 

Погинули су на задатку

„Кад се сазнало да су Ногин и Куриној погинули, искрсло је питање ко ће да их замени. Неко је морао да иде да прати ситуацију у Источној Славонији. Испоставило се да нема руских новинара који знају српски и ситуацију у Југославији боље од мене. Имао сам 26 година и са мном је кренуо сниматељ Анатолиј Кљан, који је пре четири године погинуо у Доњецку.  Анатолиј је одлично знао Куриноја и нас двојица смо морали да решавамо тежак психолошки проблем са члановима породица Ногина и Куриноја, који су настављали да се надају и да чекају нестале мужеве и очеве. Таква трагедија руску телевизију никада раније није задесила.“ 

В. Соловјов и А. Кљан, Београд 1994.

Рад на фронту

„Сваке недеље смо ишли да снимамо, а у најтежа времена блокаде добијали смо талоне од министарства Србије за 30 литара бензина по аутомобилу месечно. Бавили смо се 'међународним шверцом бензина', товарили канистре у наш џип, прелазили мађарску границу, пунили их, покушавали да се вратимо у Србију. Мађари су нам одузимали канистре. Покушавали смо да их подмитимо вискијем. На крају крајева тај систем нам је успео. У току је био грађански рат свих против свих и кад сам долазио у Москву цртао сам новинарима на табли ко с ким ратује, детаљно причао, јер новинари у Москву нису ништа знали. Затим је почело Косово и сваки пут кад је учествовала наша мировна мисија, ја и Кљан смо их пратили.“ 

Са руским добровољцима у Босни

Интервју са Ратком Младићем

„Били смо први ТВ новинари којима је генерал Младић дао интервју. Дуго смо разговарали. Сећам се да сам га на крају питао: Генерале, шта је ваш највећи сан? Оговорио је: Мир. Затим нас је позвао у своје село где су на ражњу окретали волове. Често смо се виђали. Његови војници су нам помагали да се крећемо по терену. Веровао нам је и дозволи је да снимио репортажу о томе како се брину о његовој безбедности.“ 

Мост на Дрини

На фронту медијског рата

„Дешавало се да интервјуишемо Караџића, а истог дана бисмо оклопним возилом наше војске прешли у Сарајево и интервјуисали Изетбеговића. Имали само среће да нас снајпериста не погоди, јер би му се баш у том тренутку неко јавио и одвукао му пажњу. Причали су нам о томе.

А. Кљан, В. Соловјов, Р. Караџић, А. Батурин, И. Иванов

У Посавини, где су пуцали и Хрвати и муслимани и где је била веза Републике Српске и Србије, метак нам је пробушио точак и српски тенкисти су нам помагали да га променимо.

Владимир Соловјов и Анатолиј Кљан

Једном нам је дошао наш познати новинар Борис Костенко, снимао је документарац и ми смо га повели у Босну. Снимили смо све и на путу за Брчко одлучили да презалогајимо на отвореном. Наручили смо месо, вино, одмарамо. А неки унутрашњи глас ми каже да морамо хитно да бежимо одавде. Стигли смо само салату да поједемо и да попијемо једну чашу вина. Кажем: Момци, време нам је. Сели смо у ауто, путујемо и чујемо да је тај ресторан погодио тенк. Бог нас је чувао све те године.“ 

Путин. Први интервју

Балкан – друга отаџбина

„На територији бивше Југославије сам провео преко 10 година. За мене је Балкан друга отаџбина. Тамо, у свим републикама, имам пуно пријатеља. Снимио сам стотине репортажа за програм Времја и радио-станицу Мајак. Тамо ми се родила ћерка. Долазим сваке године да се видим са старим пријатељима.

Соловјов и Кустурица

Балкан ме неће пустити само тако. То је за читав живот. И никад се не враћам у Русију без неколико литара ракије.“

Владимир Соловјов

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“