Колима од Шпаније до Сибира! Бојан Ракић: „У Русији није хладно, јер су људи топли“

Србин Бојан Ракић који живи и ради у Мадриду кренуо је на далеко путовање за које је новац штедео пет година првог марта ове године, аутомобилом, са југа Шпаније. Ових дана стигао је у Читу, административни центар Забајкалског краја, одакле се упутио на своје крајње одредиште, у Владивосток.

Путовање Трансибирском железницом, његов је давнашњи сан, о чијем је остварењу ковао планове још са покојним дедом који, нажалост, није дочекао овај тренутак. То је уједно био и посебан, емотиван разлог за овај пут. 

Бојан путује аутомобилом како би могао све добро да види и заустави се где год пожели. У аутомобилу често и спава, унутра су све ствари које су му потребне, а ако му нестане новца продаће ауто, одлучио је, и тако моћи да се врати кући. На његовом каналу на YouTube можете да пратите ово путовање. 

Иза себе је оставио бројне земље, Шпанију, Француску, Италију, Словенију, Србију, Бугарску, Турску, Грузију, Казахстан, Киргистан, Монголију и Русију. Разумљиво је стога зашто поглед из угла возача заузима важно место у причи овог аутентичног авантуристе.

„Много сам слушао о корумпираној и злој полицији у Дагестану. Тиме су ме често плашили. Зато сам и помислио, када су ме зауставили због прекорачења брзине, а возио сам 70 км/час уместо 40, да ћу имати огромне проблеме. Међутим, полицајац је пришао мом аутомобилу, и пошто је видео да регистарске таблице нису локалне, објаснио ми да се то не сме. И уместо да напише казну од сто долара, рекао је да му је драго што смо се упознали, и притом ме ословио са брате“, испричао је овај путник.

У Самари је Бојан с новим пријатељима отишао на Параду победе, и тамо ушао у тенк. Војници су прво почeли да га грде, објашњавајући да је то забрањено, а када су чули да је реч о госту из Србије, пустили су га уз осмех да мало поседи у тенку.

„У Русији није хладно јер су људи топли. Дирнуло ме је оно што нисам могао ни да претпоставим, називали су ме братом и грлили потпуно непознати људи. Делили су са мном све, срдачно ме дочекивали, помагали, причали занимљиве ствари. Као у кругу породице. Тога нема ни у Србији, ни у западним земљама“, каже Бојан.

Није прескочио ни кулинарске утиске. У Улан Удеу је пробао бузи, а много му се допао и боршч и танке палачинке са сиром. Додаје да путује због људи које упознаје, пејзажа у којима воли да ужива и пре свега због осећаја слободе, и да увек иде тамо где нису потребне визе.

Бојан је са собом понео не само оно најнеопходније него и опрему за кајтсурфинг и сноукајтинг, а на путовању које сматра најбољом ствари коју је у животу направио, стекао много пријатеља, заљубљеника у ове адреналинске хобије.

„Путовање почиње маштањем, а креће се без много размишљања, треба слушати само срце и интуицију и не подлегати стереотипима. Новац није најважнији. Ако не можете да га сакупите, крените ауто-стопом. То може да буде опасно, али на свету има далеко више добрих него злих људи“, савети су овог искусног путника.

У Чити се Бојан упознао са две мештанке које су му показале град и водиле га на јогу. Иако је искуство ове врсте претходно имао само једном, репортеру портала chita.ru који преноси ову причу демонстрирао је ходање на рукама које ни мало није аматерско.

„Tролејбуси и хрушчовке (зграде грађене бетонским блоковима у СССР у време Никите Хрушчова) у Чити исти су као у Београду. Нисам ни слутио да ћу на нешто тако познато наићи на далеком истоку“, открио је Бојан Ракић градском порталу Чите.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!