Енглез Хју: Шта год било даље, хвала ти, Русијо! Била си фантастична!

Elmar Kremser/SVEN SIMON/Global Look Press
Мало се енглеских навијача одважило да крочи на руску земљу и подржи „три лава“, и све захваљујући страшним причама о Русији у западним медијима. Хју Вилан из Гилфорда је у Самари гледао тријумф своје националне репрезентације над Швеђанима и дели са нама доживљаје стечене на путовању по Русији.

У купеу поред мог фудбал гледају шесторица Енглеза и четворица Швеђана. „Хајде да се кладимо“, предлаже један мој сународник Скандинавцу. „Ако изгубимо, продаћемо ти наше карте за полуфинале, али ако победимо, ти ћеш продати нама своје. Скоро да видим кроз зид Швеђана како намигује и каже: Океј, колико тражиш за карте?“ Громогласан смех у целом вагону! 

Какав је то град Самара?

Самара је невероватно занимљив и леп град. Нисам стигао ништа да прочитам о њему, нисам знао шта да очекујем, али отворио сам туристички водич који ми је дао један од љубазних волонтера кад сам стигао и одмах сам схватио да ми се посрећило. Од чега да почнем? Да ли да видим Сојуз 1, ракету која је винула мистера Гагарина у космос? Да се прошетам крај Волге? Можда нешто више совјетско, попут грандиозног споменика совјетском свемирском програму и прва хидроцентрала? То би било добро за почетак.

Самарски Музеј космонаутике

На прашњавим улицама стоје дражесне дрвене куће које је могао да види и Иван Грозни, али одмах иза њих су модерне стамбене зграде. Идем у правцу споменика и схватам да је све много лепше него сам очекивао. Споменик стоји на насипу крај реке. Недалеко од тог великог сведочанства научног прогреса стоји лепа црква која гледа сумњичаво на челичног супермена. 

Мој обилазак града прекида телефон. Управо сам добио сигнал да је време да се састанем са другим енглеским навијачима и вратим се у фудбалско расположење. 

Споменик полицајцу „чика Стјопи“ у Самари

Добротворна шетња до свемирске станице 

Ходамо у групи веома цивилизованих фудбалских навијача. „Шта је ово? Као да смо на некој добротворој шетњи“, примећује мој пријатељ. У праву је, али атмосфера почиње да се усијава када улазимо на стадион. Стадион споља личи на свемирску станицу (што ни не чуди кад се већ налази у граду који се поноси на своју „свемирску“ прошлост), али унутра је дошло до неке експлозије боја! Трибине су на таквој висини да навијачи изгледају као украшене птице у гнездима. Наша седишта нису једно крај другог. „Немаш ништа против ако седнемо заједно“, пита мој пријатељ. „Нема проблема“, одговара лепо расположени Рус, „стадион није препун“. 

„Мегвајер! 1:0 за Енглеску!“ Посматрамо како ужива главна група енглеских навијача на трибинама испод нас и завидимо им. Договарамо се да ћемо им се придружити у другом полувремену. 

„Не можеш да стојиш овде! Мораш да се вратиш на своје седиште!“ Колико је енглеских навијача тог дана лагало стјуардима? „Неко ми је заузео седиште“ или „ја и пријатељи смо заменили места“... Свака лаж је пропраћена још нејаснијом гестикулацијом. Стјуардима се то не допада, али смеше се и потајно се радују овој лудници. 

„Враћа се кући, враћа се кући“, певамо ми у нади, мислећи на пехар.   

Једино разочарење 

„Улази!“ - неко покушава речима да усмери лопту у гол, и дере ми се крај уха... 2:0.

Нова ерупција енглеских навијача иза шведског гола. Пластичне чаше за пиво лете у ваздух, сви вичу и грле се знојави, непознати људи. У полуфиналу смо! Лудница траје до краја утакмице.

„Како ћемо се вратити у центар града?“ Док ми о томе размишљамо на хоризонту се појављује пуно белих аутобуса. 

Једино разочарење је дошло увече. Још једна утакмица за памћење је завршена пеналима и руска репрезентација испада с фантастичног за њу турнира. Прво настаје мук око 50.000 потиштених Руса, а  затим громогласно „Ра-си-ја!“. Сви смо се придружили и скандирали „Ра-си-ја! Ра-си-ја! Ра-си-ја!“ 

Коначно стижемо до железничке станице. Док напуштамо Самару у вагону већ хрчу. Енглеска путује у Москву! 

Рекао сам да је једино разочарење било кад је руска репрезентација изгубила четврфиналну утакмицу, али није баш тако. У скоро сваком разговору се спомињао мали број енглеских навијача. „Дошли су само најхрабрији“, одговарали смо ми у шали Русима који су дизали палчеве и говорили „Хари Кејн“!

Сви се надамо да ће више Енглеза заборавити на панично расположење британске штампе и доћи на полуфиналну утакмицу. Како би само они волели да су сада овде!

Шта год било даље, хвала ти, Русијо! Била си фантастична!

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“