Опекотине покривају 50% њеног тела: Потресна прича најнеобичнијег руског фото-модела

Ана Сергејенко
Опекотине Светe Угољок које покривају 50% њеног тела ожиљак су из њеног живота препуног траума и запостављања. Она данас има 18 година и почиње живот из почетка, упуштајући се у свет фото-моделинга.

„Од детињства сам желела да будем фото-модел, чак и са опекотинама. Мислила сам да бих могла да постанем body-positive модел [боди-позитив покрет промовише прихватање сопственог тела какво јесте и другачије стандарде лепоте], била сам спремна на све.”

„Не сећам се како је све почело. Само сам објавила своје слике на Инстаграму и сав новац који сам имала трошила сам да купим пратиоце и огласе.

Реакције су биле различите. Неке су биле увредљиве. Наравно, то није по свачијем укусу. Неки су ми писали са дивљењем, ствари као 'Само настави да радиш то што радиш'. После три или четири хиљаде пратилаца није више било негативних ни увредљивих коментара од њих.”

„Када сам прешла бројку од 10 000 пратилаца, имала сам већу публику и друге девојке са опекотинама су почеле да ми пишу. Слале су ми фотографије и снимке. Многе су имале тужну животну причу. Неке су биле врло младе, имале су само 12 или 14 година, осећале су да су под притиском је нису 'једна од њих', јер су биле игнорисане или јер нису 'адекватне'.”

„Једна девојка са анорексијом ми је писала о својој тешкој ситуацији и преко мог Инстаграм налога сам успела да прикупим 65 000 рубаља (1050 долара) за њу.”

„Пожар се догодио када сам имала четири године. Моја мајка је изашла у продавницу по пељмене. Затим је почело да се смркава. Нисмо имали светла у стану, јер нам је струја била искључена због неплаћања. Одлучила сам да упалим свећу, јер сам се плашила мрака. Сећам се јасно како је горела и сетила сам се како је једном моја мајка запалила кончић. Одлучила сам да и ја урадим то исто на кончићу на мојој хаљини.  Тако сам запалила тканину, коју нисам могла да угасим.”

„Имала сам само четири године и нисам знала да ће се запалити.”

„Хаљина је била од чипкастог материјала и најпре је горела веома споро. А онда је материјал изненада плануо. Довикивала сам мајку, али није била ту. Хаљина је палила моје тело. Покушала сам да је угасим. У ходнику је била једна столица, а једна је била у кухињи. Трчала сам од једне до друге и тако се ватра на крају угасила.”

„Било је то неколико сати пре него што се мајка вратила. Не сећам се тачно. Мама је рекла да ће се вратити за пет минута. А то је био први дан јуна, Дан детета. Било је лето и када се вратила већ је био мрак, тако да сигурно није прошло пет минута.”

„Када се вратила, пришла сам јој и она је покушала да скине хаљину са мене, али она се потпуно залепила. У приземљу наше зграде живели су болничари. Села сам са њима у кола хитне помоћи док су ми нешто убризгали у груди и то је последње чега се сећам. Онда сам пала у кому и остала без свести следећа два месеца.”

„Када сам се пробудила, мајка није била поред мене. Руке су ми биле везане уз ноге и стомак ме је свуда сврбео. Почела сам да се клатим. Била сам врло забринута. Нисам могла да говорим, нисам могла да ходам и нисам осећала своје руке нити сам могла да исправим ноге.”

„Чак ни пре несреће мајка није била ту за мене. Када сам била у шок соби ниједном ме није посетила. Био је то тако јак пожар, изгореле су ми млечне жлезде, брадавице, све. Био ми је потребан донор за кожу, али нису могли да користе кожу моје мајке, јер је била пијана.”

„Неколико година касније, када сам кренула у школу, поново је почела много да пије. Покушала је да се сабере, али после неколико година опет је почела да пије. У школи су ме деца малтретирала, онда бих дошла кући и моја мајка би ми говорила ствари као: мрзим те, никад те нисам звала мојом ћерком.”

Када сам имала девет година, бацила је нож на мене. Отишла сам у полицију и жалила се и они су ме одвели у сиротиште, где сам била под надзором, јер су знали колико ме је лоше третирала. Било је немогуће, чак и страшно живети са њом. Причала сам јој о пожару, али она ми је само говорила да је то несрећа и да није њена кривица.”

„Моје детињство у Комсомољску на Амуру (680 километара од Владивостока) било је тешко, било је много подсмевања и притиска, због опекотина. Био је један дечак који би дотрчао до мене и дирао ми груди. Било је јасно да, иако сам девојчица, моје груди не расту, и сви су почели да ми се смеју, јер немам груди. Цео разред је видео, то је било врло понижавајуће за мене. Расплакала сам се.”

„Заправо, целог живота се опорављам од опекотина. Последњу операцију сам имала са 15 година. Али, како сам одрастала, било ми је све лакше.”

„Сада живим у Москви са дечком кога сам упознала преко интернета. Помогао ми је да станем на ноге и да поново постанем ја. Он је моје сидро, моја подршка, он ми је омогућио да се поново повежем са собом. Некад сам била врло несрећна, врло несигурна. Он ми је рекао да моје опекотине нису важне, то је био први пут у животу да ми је неко рекао да нисам ружна. Напротив, он ми је рекао да је баш добро што нисам као други људи.”

Чак ми је рекао: „Људи са Далеког истока су и тако другачији.”

„Дешавају се и смешне ситуације, кад људи показују моје опекотине, мислећи да нећу приметити, иако се све то примети. Некад им приђем и кажем: Шта гледате? Хоћете да додирнете? Шта привлачи тако вашу пажњу да ме гутате очима? Понекад сам стварно агресивна. Али обично се само насмејем. Човек схвати да многи и не знају да је оно што раде увредљиво, да људи не могу да живе нормално због њиховог подсмевања и маргинализовања. Ја сам се на то навикла, али то ипак није лепо.”

„Хоћу да покажем људима да, ма какве недостатке мисле да имају, то не значи да то треба да их спутава у животу. Ако желе нешто да постигну, не треба да слушају друге, само да слушају себе и крену у акцију.”

„Једном ми је пришао пријатељ и рекао: Имам један иронично-увредљив надимак за тебе. Угољок – то значи мали комадић угља или нечег спаљеног. То је било пре око две године, и то сам запамтила, јер мислим да је таква самоиронија веома симпатична. Свиђа ми се, добро представља мене.”

 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“