Амерички писац: Веровали или не, Руси се мало разликују од Американаца

После председничких избора у САД 2016. године амерички политички кругови и медији су се заразили русофобијом у већој мери него за време Хладног рата.

Ја сам баш тада отишао у Русију. Једном приликом сам у кафе-бару седео поред симпатичне Рускиње. Када она сазнаде да сам Американац, упита ме: „Зашто нас ви толико мрзите?“ Ја слегох раменима и рекох: „Можда је за то крив ’Роки 4’?“

После тога сам мало размишљао и схватио да људи који никада не путују у друге земље често имају само два средства помоћу којих суде о њима: то су медијски стереотипи и политика. И руски лидер у Америци и амерички лидер у Русији приказују се као карикатуре медијских стереотипа.

Амерички председник је надувени и гојазни бизнисмен, а руски председник је мишићави и брутални бивши обавештајац који се фотографише без мајице. Апсурдан је начин на који медији приказују лидера друге земље. Тиме они потхрањују заблуде које су врло распрострањене међу Русима и Американцима.

И поред невероватне повезаности данашњег света и огромне количине информација на интернету, ове лажне представе се све више шире. Због тога није ни чудо што Американци замишљају Русе као некакве страшне људе који се никада не осмехују, стално пију вотку и вероватно су шпијуни. Исто тако, када Руси размишљају о типичном Американцу, они га замишљају као гојазног галамџију који воли оружје и вероватно је шпијун.

Ја не могу давати савете Русима како да превазиђу те заблуде, али могу да разговарам са људима у Америци. Уместо што слушају реторику експерата треба да обрате пажњу на ствари које нису толико занимљиве да би се од њих направила вест. То су ствари које никада нећете сазнати док не чујете како о њима људи гласно разговарају.

На пример, када се видим са Рускињом која ми на крају сваког викенда даје часове руског језика, она ми прича како је провела време са својим унуком у парку, како је са њим ишла у биоскоп и како су обоје јели сладолед. Или, на пример, моја пријатељица прича како се брине јер мора да оде кући и посети породицу, а не зна како да им каже да је почела да пуши. Или, рецимо, када сам последњи пут отишао до продавнице да купим млеко морао сам да пропустим уплакано дете које је ишло за својм мајком и носило неки слаткиш који му она три пута није дозволила да стави у корпу.

Руси не знају увек коју књигу би желели да прочитају па онда почињу да читају три или чак четири књиге, а не заврше ниједну. Појединци толико воле сладолед да ће и по киши отићи да га купе. Руси расправљају о томе да ли ананас може послужити као надев за пицу. (Јасно је да не може).

Руси се ни по чему не разликују од Американаца, јер, на крају крајева, није битно да ли се човек мање или више осмехује и ставља ли павлаку у чорбу. Руси се не разликују од Американаца јер су и једни и други људи, а људи увек имају исте жеље и иста надања. Страхују за своје ближње, досађују се без њих, боле их кости кад се мења време, жале се једни другима на недостатке у интимном животу и брину да ли ће њихови родитељи у позним годинама испољити извесне расистичке ставове.

Дакле, ако Трампово ратовање на Твитеру прерасте у прави рат, или ако се у медијима појави вест да Путин има роботизовану руку марке „Калашњиков“, никада не заборављајте да су и Руси и Американци обични људи и да сви имају своје бриге које морају да брину.

Бенџамин Дејвис је амерички новинар и аутор књиге „Краљ Фуа“. Живео је у Санкт Петербургу годину дана радећи са руским уметником Никитом Климовом на заједничком пројекту Flash-365. Сада се углавном бави писањем магично-реалистичних flash fiction прича о руској култури, о депримирајућим неуспесима и „бабушкама“ које на Телеграму имају канал на њему приказују своје свакодневне „подвиге“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.