Колумна: Да ли је Русија заиста депресивна или само тако изгледа?

Разоткривање узрока карактеристичне руске депресије је огроман задатак. Може ли се рећи да су Руси заиста нерасположен народ? И ако знамо шта је то срећа, да ли је могуће да нам други намећу своје представе о срећи? 

Погледајмо, пре свега, зашто су Руси депресивни? Шта кажете на ово...

Петропавловск-Камчатски, Русија.

Getty Images

ово...

Бескућник у „царству снова“, Русија.

Петар Коваљов/Reuters

... или ово!

Getty Images

Све су то слике на основу којих странци изводе закључак да се у Русији не може лепо живети. Међутим, те слике саме по себи нису никакав показатељ.

Може се набројати још десетак узрока руског нерасположења: ужасни путеви у многим регионима, различити стандарди здравствене заштите и образовања у целој земљи, социјална изолација севера, канцерогена атмосфера у индустријским градовима, безнађе у провинцијама, корупција, нестабилна и непредвидљива клима, слабо грејање, кратки дани, огромна пространства...

Поврх свега, ми спадамо у земље са најмањом густином становника на планети, а уједно смо највећа земља на свету. Често смо социјално изоловани, али као и сви остали остварујемо се у нашим песмама, књигама и филмовима.

Други део загонетке је питање колико се свака личност понаособ оваплоћује у својој сопственој култури. Руси се са својим патњама не боре више него грађани Панаме са својом срећом.

Тешко питање

Када је реч о факторима који изазивају нерасположење они могу да важе и за градове у Шведској, Норвешкој или Финској. Депресија може бити карактеристична за пределе изнад Поларног круга. Неки градови у овом појасу, и поред високог животног стандарда, имају врло високе показатеље депресивног расположења у односу на друге европске центре. Да би човек био срећан потребан му је витамин Д. То је научно доказана чињеница.

Па ипак, поменуте земље тешко могу бити конкуренција Русији када је реч о депресивном расположењу. У сваком случају тако ствари изгледају са стране.

Русија се још увек труди да уклони огроман јаз између социјалних слојева који је настао после распада СССР-а, када је више од половине бруто домаћег производа било концентрисано у рукама криминалаца који су откупили наше погоне током „шок-реформи“ почетком 1990-их. Комунизам је превазиђен, а уместо њега је настало оно што економисти зову „гангстерски капитализам“. Био је то ударац за нацију којој је био крајње потребан нови идентитет. Без јединствене националне идеје срећа се своди на поседовање што више новца и увећање потрошачког потенцијала.

Владимир Смирнов/TASS

Грађани Русије су морали да постану груби и намргођени како би могли опстати у том тешком добу. Култура „мушкости“ је врло жилава. Негирање бола је део културног језгра. Од најранијег детињства памтим једно: што се више некоме жалите, тај неко вам даје све више мистичних објашњења зашто је тај бол добар или важан. Ова идеја је у складу са православном идеологијом, где се наглашава страдање и жртва, за разлику од пословнијих и веселијих протестаната: ваше проблеме неће решити власти нити било ко други осим Бога.

Руски начин преживљавања

С обзиром на све речено, није никакво чудо што се Русија, са својим недостатком ослонца на појам централизоване власти, радије повлачи у себе и све своје безнађе усмерава на уметност. Или сте „прави руски мушкарац“ или патите ћутке, уметнички. То је једини избор. Али свакако патите. Ето зашто странци када дођу у Русију не могу да схвате како су сав тај балет и сва та архитектура могли да поникну из тако окорелог народа.

Руси не желе да падају у депресију. Нико не гаји такву природну жељу. Али нас спасава потпуна слобода реализовања својих идеја. Погледајте руску књижевност, руски филм, балет... Погледајте како Руси пију, како се бију... Те појаве су неодвојиве једна од друге. Све је то у Русији „ол инклузив“.

Ако хоћете да схватите ту унутрашњу збрку, прочитајте „Записе из подземља“ Фјодора Достојевског. Многи сматрају да је то један од првих романа написаних у жанру егзистенцијализма. Од савремених писаца можете прочитати приче Сергеја Довлатова. Ту се безнађе може опипати. Али то је срећно, резигнирано и комично безнађе. Довлатов је један од наших најсмешнијих људи. И Николај Гогољ је комични геније који је пред крај живота померио памећу.

За разлику од свих других нација набројаних у овом тексту ми се „гнездимо“ на два континента. Бити Рус je доста компликована ствар. 

Наш цинизам је изазван тиме што смо ми природно одвојени једни од других. Он је помешан са одсуством вере у перспективе развоја као и са нашом природном експресивношћу. И шта се на крају добија? Добија се једна екстравертна нација која изгледа као да је незадовољна због свега што је усмерено према њој, али се, на велику жалост западних посматрача, испоставља да се ту ништа не може изменити. Та ситуација се може само прихватити. Не можете рећи Русу да буде срећан. Он је већ срећан. И он вам неће дозволити да га убедите у супротно.

У закључку бих хтео да изразим неслагање са многим љубитељима Русије који „руску тугу“ доживљавају као нешто романтично. Појединци кажу да се нама свиђа што смо загонетни и што носимо своју „душу“ као некакав орден. Додуше, савремена глобална култура може извући неку корист из тог појма, али генерално гледано она игнорише унутрашњи низ узрочно последичних веза. Ви не можете схватити „руску тугу“ као што не схватате ни „француску надменост“ или „немачку уздржаност“. Све су то маркери за мноштво ситуативних фактора који су толико замршени да се никада не могу одмрсити.

Руси у народној ношњи.

Getty Images

Став редакције портала Russia Beyond не мора обавезно да се подудара са ауторовим мишљењем.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!