Како су се у породици руске телевизијске звезде три века преплитале српске и руске судбине

Јекатерину Андрејеву знају сви у Русији који су икада укључили телевизор. Водитељка вести на Првом каналу и уживо преношених разговора са председником Путином за Russia Beyond говори о прстима судбине који су је спојили са мужем Србином.

То је стара прича. Душан Перовић је дошао у Русију зими, из топлог Мајамија, да отвори представништво фирме у којој је тада радио. Преко океана путовао је авионом, а у Европи користио аутомобил. И како се приближавао Москви тако је свуда бивало све више снега. А он је на себи имао танку јакну и лагане италијанске ципеле. Што би се рекло није се надао таквој хладноћи.

И тако једног хладног зимског јутра Душко је укључио телевизор, угледао мене и срце ватреног Србина и Црногорца, али и 25 одсто Руса, уздрхтало је. Смислио је како да се упозна са мном и испао одличан стратег, сав на деду пуковника. Душанов деда, иначе пуковник руске царске војске дошао је у Београд заједно са генералом Врангелом, потом постао градоначелник Суботице и оженио се Српкињом. Из тог брака рођена је Душанова мама која се касније удала за Црногорца.

У Црној Гори сам први пут била у јеку санкција. Било је то 1995. године, међутим Црна Гора није ратовала и све је било некако мирно. На плажи сам једном приликом нашла новчаницу од неколико милиона динара, инфлација је била тако велика. Међутим сами Црногорци како тада, тако и сада, расположени су за дружење, весели, некако неоубуздани и врло слични Русима. Земља ми се одмах допала, и тако је остало, све до данас. Омиљена места су ми Свети Стефан, Острог, Цетињски манастир, у коме се налази десна рука Јована Крститеља. Моћна места испуњена светлошћу. А лука Порто Монтенегро је врло модерна и верујем најбоља на Јадранском мору.

Волим и Котор и Будву због отворености и гостопримства, доброг мора и одличне хране, у споју са морском доколицом и историјским екскурзијама. Али најважније је то што је то отаџбина мог мужа, која мe је прихватила као неког свог. Иначе прво што урадим по доласку је да одем до мора и надишем се и нахраним морске соли. Омиљена храна ми је кукурузни хлеб, бели лук у уљу, дивља риба, мушуле на бузару, рибља чорба, црни рижото, и три леће. У принципу, све. Најчешће замолим да храну не соле. Кромпир са блитвом прави се увек без додатка масноће.

У нашим омиљеним ресторанима потрудили су се да упамте шта волим, сирово, гриловану рибу и поврће. У Црној Гори имамо пријатеља који се зове Микеле и који уме све: да спрема храну као у ресторанима са Мишелин звездама, да плива као делфин од Светог Стефана до Будве у свим временским приликама, али и да управља бродом као прави капетан, укратко пријатељ каквих је мало на свету. А када су историјске личности у питању одушевљава ме пра прадеда мог мужа владика црногорски Његош, аутентични народни јунак, изузетно храбар и паметан човек.

У нашој породици за славу се спрема сарма, пече прасе, прави жито, а за пиктије је задужен Душко, јер он то најбоље уме, пошто га је мама научила. Душко је иначе, врло толерантан човек, нема диктаторских склоности. И врло је поносан на чињеницу да мене познаје много људи, укључујући и Србе. А они међу њима који ме знају, имају врло леп однос, и зову ме наша Каћа. Нас двоје смо изградили хармоничан однос пошто не ометамо једно друго у личном напретку, увек смо пуни разумевања, и прави пријатељи. Он је заиста мој најбољи пријатељ. И ја га волим. А то што смо се срели чиста је судбина. Извесни стар човек некада је Душану предсказао да ће живети у огромној великој земљи и да ће му жена бити из тих крајева. Млади лепотан из Београда на то се само насмејао, а ето како је испало. И живот, и супруга, све се обистинило.

А ако одемо још даље у прошлост, наићи ћемо на још занимљивију причу. Моја прабака Јекатерина, жена руског трговца, крајем 19. века обрела се на изложби у Санкт Петербургу. У руској престоници тада је боравио црногорски књаз Никола Петровић Његош који се са свитом фотографисао у радњи на Невском проспекту. Бака је тамо случајно свратила а ја сам сто година касније случајно пронашла фотографију те куће са потписом. Зато сам сигурна да се ништа не догађа случајно, неке ствари су предодређене.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“