Српски редитељ кога су васпитале руске дворске даме: „Руси су донели Србима две традиције“

Српски филмски и телевизијски редитељ Божидар Зечевић у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond се присећа Белих Руса у Београду и фрејлина руског императорског двора које су га училе да говори стране језике, свира клавир и спрема 'боршч'.

„Многе генерације Београђана су одрасле уз Беле Русе, који су овде дошли да живе и умру, и у животу ове земље су оставили огроман траг. Мој деда је отишао у Русију са намером да постане официр, а био је престар за то, имао је већ 30 година и преко интервенције са царевог двора уз помоћ две велике кнегиње, удате за цареву браћу, Анастасије и Милице, ћерке црногорског краља Николе, успео је да се упише на Николајевску војну академију. Међутим он је био члан 'Младе Босне', био је директно повезан са Аписом, и у Петрограду где је живео се повезао са подземном организацијом. Они су бацали бомбе, вршили су атентате, и једанпут 'охранка' ухвати мог деду, који је имао најбоље препоруке са двора Романових, а био је аустроугарски држављанин, и у 1910. године протерали су га из Русије потпуно основано јер се бавио недозвољеним активностима и потпуно неосновано јер је био српски националиста и русофил.

Две фотографије мог деде Божидара као кадета Војне академије. Сликано у Москви 1908, у атељеу Афанасјева, на углу улица Тверске и Камергерске, преко пута старе централне поште. Сада је то у близини метро станице Охотни рјад и у непосредној близини позоришта МХАТ и Јермолове.

Он се вратио у Аустроугарску и постао професор у Мостару. Ту су га ухапсили Аустријанци и провео је Први светски рат у заточењу, а после рата наш краљ Александар поставио је га за директора првог југословенског Црвеног крста. Он је имао врло много посла са руским избеглицама од којих је многе познавао још из свог боравка у Русији.

Први талас руских избеглица је био прихваћен овде, примљен. Сваки од њих је добио посао, деца школу, новчана средства за живот, кров над главом. Руси су у Србији живели као на својој земљи. Биле су две жене које су живеле у нашој кући. Једна је била кнегиња Ксенија Шаховскаја, припадала је најстаријем племству, још пре Петра. Књаз Борис, њен супруг је умро и био је сахрањен на Новом гробљу, а кнегиња је живела код нас. И она јадна ништа није знала да ради. При двору је била флигел-дама. Њена другарица Људмила је исто остала сама. Њен је отац био генерал Промтов, глава руске војне емиграције у Београду, који је такође умро и сахрањен је на Новом гробљу. Мој деда је њих две узео код нас кући. Кнегиња Шаховскаја је била гувернанта мом оцу, а Људмила Промтова је студирала енглески и после рата постала је научник и предавала је мени енглески, француски, руски и клавир, а ја сам бежао од тих часова, јер ме је тукла по прстима кад бих нешто погрешио, и ја сам се сакривао у орману!

Ксенија и Људмила су примале код нас своје друштво: највише петроградске клубове. Они су имали свој 'жур-фикс' – одређени дан кад се примају гости или кад се иде у госте. То је била петроградска аристократија. Ми смо заједно пили кафу, а чај су саме себи правиле. Деда је имао самовар, који је донео из Русији, и увек је био 'кипјаток', врела вода за кафу, чај, или шта год. Правили су 'бљинчики', палачинке са рибом за Божић, који смо славили заједно, 'халадец' – пихтије,  'боршч' – чорбу од цвекле, а ја га до сада правим сам! Али смислио сам српску кратку варијанту, јер је руска много дугачка. Зачине доносим из Русије. Зимница је од грожђа, о томе сам касније читао код Шолохова! Грожђе се стави у теглу, прелије се маринадом, реном и белим луком, то је донски специјалитет, перфектан за печење! Ми смо научили од њих да правимо пељмене и мој први доручак кад долазим у Русију су увек пељмени! 

После рата комунисти су нас избацили из наше велике куће, ми смо живели у малом стану. Ксенија Шаховскаја је отишла и живела у једној страшно бедној соби на Црвеном Крсту, а умрла  је у окружењу двадесетака мачака. 

То је сасвим руска ствар, Руси су донели са собом ову традицију: држати мачке у стану. Срби у градовима никада нису имали животињу у кући. Псе су држали у дворишту, а мачке су се пентрале по крововима. 

А друга ствар коју су донели Руси је култ Нове године. Никада пре Срби нису китили јелке за Нову годину. То су све донели Руси. 

До Првог светског рата у Србији није била уобичајена божићна јелка него се за Бадње вече уносио и палио Бадњак (церова грана са храстовим лишћем) по старосрпском обичају. Први руски емигранти у Београду, око 1920. године, донели су божићну јелку и временом завели њен култ. Код нас у кући деда Божидар је китио јелку за Божић и тако смо славили и Нову годину и Божић, иако су многи то сматрали увођењем страног, несрпског обичаја и нису се слагали са њим. Ипак, јелка је победила, а Бадњак се уноси само на Бадње вече, 6. јануара.

На слици је наша породична јелка на Бадње вече ове године, са мојим унуцима Игором и Теом. Те вечери је Игор, по српском обичају, унео и уручио ми Бадњак, а ја сам га примио са белим шалом, који означава достојанство 'хаџије' (поклоника на Христов гроб у Јерусалиму).“

Божидар Зечевић са унуцима, Бадње вече 2018.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“