Марија Захарова у Гучи: „Донела сам вам искрену љубав руског народа!“

У Гучи све „кува“ као у казанима који се пуше на све стране. Стиче се утисак да се мирис свадбарског купуса и печеног меса одавде шири по целој Србији заједно са звуцима труба. Људи се из улица и сокака стичу на трг где се очекује долазак Марије Захарове, потпаролке руског министарства спољних послова.

Срби разговарају у гомили: „Наша Маша је ватра жива!“

„Не, бато, боље је рећи: за њу идем у воду и у ватру!“

На степеништу зграде локалне управе, окружени трубачима и камерманима, министар спољних послова Србије Ивица Дачић и други политичари чекају да пристигне колона аутомобила са уваженом гошћом. Ми, новинари, не скидамо поглед са телохранитеља. Најзад један од њих карактеристичним гестом стави руку на ухо и климну у рукав. То је знак да је аутомобил већ стигао. Шаролика гомила нагрну на раскрсницу. Марија у светлој летњој хаљини и зеленим баршунастим ципелама на високим штиклама лепршаво и лако искочи из црне лимузине. Многим мушкарцима у гомили оте се усхићени уздах.

Ивица Дачић се вероватно надао да ће Марија доћи у прслуку из српске националне ношње који јој је поклонио, али се она ипак определила за класичну гардеробу (додуше не од Гучија, као што се могло очекивати). Ивица рашири руке и изљуби се са Маријом по српском обичају. На томе му вероватно позавидеше сви мушкарци у близини. У просторијама локалне управе Захарову послужише српском кафом и домаћим ратлуком, као што је обичај када у госте дође добар пријатељ. Тискајући се, новинари напунише Музеј трубе, где се очекивала кратка конференција за штампу. Марија одмери погледом микрофоне нагомилане на сталку испред ње и рече:

„Ја стално слушам приче о некаквом утицају Москве, о руској пропаганди у Србији, али не видим овде ниједан руски микрофон. Зато не верујте причама о деструктивном утицају Москве!“

Ивица Дачић у међувремену извади из кесе црвени шешир и поклони га Марији. Он је, изгледа, чврсто одлучио да јој комплетира гардеробу за следећу посету.

„Доводио сам овде многе познате личности, али Марија је овде мегазвезда. Ово је њен дан, ја сам само у њеној пратњи“, скромно рече Дачић. Њему уручише захвалницу за допринос развоју фестивала. Исту такву захвалницу и кесу са поклоном организатори уручише и Марији. Она завири у кесу и узвикну од одушевљења.

„Марија, покажите нам шта сте добили“, замолих ја.

„Е, неће моћи!“, рече она грлећи поклон, и обрати се присутнима.

„Било ми је занимљиво да дођем овамо из два разлога. Прво, то није далеко од Београда, и успут сам видела праву Србију, са живим људима и традиционалном архитектуром. Друго, и за мене веома важно, уверила сам се да култура може да уједињује људе. У свету има много регионалних конфликата који прерастају у глобалне, и веома често су они засновани на разликама у традицији и култури народа. Због тога је важно видети како култура може да уједињује и сабира људе из различитих средина, и то исправним, добрим и занимљивим поводом. Овај градић у центру Србије је показао целом свету како се чине велике ствари“.

После конференције Дачић ми у пролазу добаци са тужним изразом лица: „Шта, није ти рекла за поклон?“

„Не“, одговорих му.

„Вероватно је тамо нека ракија“, претпостави Ивица Дачић.

„Можда гучевача?“, нашалих се ја.

У међувремену сви изађоше из музеја и опет одоше да шетају по граду који се губио у диму роштиља. На градском тргу се пекло много прасади и јагњади, крчкао се купус...

Српски политичари стадоше да објашњавају како се кува свадбарски купус, а Марија се зачуди како то купус може да се кува седам сати у земљаном лонцу, а да се не распадне. Наравно, понудише јој да проба купус и месо, што она са задовољством учини, а затим рече: „Баш је укусно!“.

Све време су је пратили трубачи оркестра Бојана Ристића. Захарова је са задовољством слушала музику, помало цупкала у ритму и добродушно се осмехивала трубачима. Током шетње кроз градић и разгледања тезги са сувенирима она угледа мајицу са ликом Владимира Путина, а министри Дачић и Поповић се једва договорише ко ће јој поклонити тај сувенир.

Вече се спуштало на град, од реке се осећала свежина, а народ се поче окупљати на стадиону. Ту је Захаровој уручена повеља почасног госта Драгачевског сабора трубача. Марија поздрави све присутне на огромном стадиону, а са трибина се заори: „Русија! Русија!“

„Хвала, Србијо! Мени је велика част што сам данас овде са вама! Донела сам вам из Русије искрену велику љубав руског народа! Русија и Србија – вечно пријатељство! Хвала вам! Волим Србију!“

Захарова стави руку на срце показујући да је оно испуњено руско-српском љубављу. Заори се аплауз. У граду се већ упалише уличне светиљке када колона аутомобила са плавим и црвеним ротационим светлима одвезе Марију Захарову са овог необичног места, на које се човек мора вратити ако га бар једном посети.