Упознајте породицу савременог „Робинзона Крусоа” на острву на Далеком истоку Русије

Преко 20 година они су једини становници на острву Јелена на којем је некада била база совјетске шпијунске јединице.

Они живе без телевизије, интернета, па чак и смартфона, а ретко ко данас може да замисли живот без ових ствари. Али породици Корољ ова обична средства савремене цивилизације нису потребна.

Преко 20 година инжењер електротехнике Борис, научни истраживач Нина и њихов 40-годишњи син Николај живе усамљеничким животом на острву Јелена у близини Владивостока. Шта их је нагнало да напусте цивилизацију и зашто не планирају да се врате? Разговарали смо са Иваном Чесноковом, новинарем и фотографом из Санкт Петербурга који је ову породицу посетио двапут 2016. и 2017. године.

Бивша совјетска стратешка база где се некада налазила радио-инжењерска обавештајна јединица, острво Јелена је било затворено за јавност све до краја 80-их година. У то време Николај је имао само шест година, а Борис је био на поморској археолошкој експедицији. Док је чекала свог мужа, Нина је одлучила да оде на острво Јелена на одмор и заљубила се у ово место.

„У почетку нису имали план да постану пустињаци и живе издвојено од остатка света”, објашњава Иван. „Острво је импресионирало Нину својим напуштеним грађевинама, бившим војним структурама и магацинима. Осим тога, острво је заиста прелепо: окружено чистом водом, препуно птица, са стазама покривеним лишћем или снегом зими.”

Породица је касније сваког лета долазила на острво и тек 1996. године се преселила тамо. Главни разлог је било здравље њиховог сина. Николај је доживео саобраћајну несрећу на мотору и неколико дана провео у коми. Када се пробудио, није могао да говори ни да хода. Зато је породица одлучила да би живот на острву помогао њиховом сину да се опорави и напустила је живот на копну.

Отада је породица Корољ једина која насељава ово острво површине 1,45 квадратних километара, пази га, чува, одржава чистоћу на њему, чува околину и брине о његовом наслеђу.

Најпре су живели у кући коју је оставио Борисов деда, који је на острву радио као електричар, али је једном приликом кућу захватио пожар и породица је морала да се пресели у оближњи барутни магацин из 19. века. Ово суморно место има димензије 30 x 20 метара, а постепено је добијало све што је породици потребно, као што су пећ и кревети које је Борис сам направио. Такође су је опремили намештајем из напуштених зграда на острву.

Гомиле књига, радио, различити артефакти из прошлости, православна икона у углу и јелењи рогови – све то простору даје живост и безвременост.

Породица Корољ се не жали на свој живот. „Овде имам базу са све врсте активности: биолошке, подводне, инжењерске и историјске”, присећа се Иван Борисових речи. Он сматра да је живот на острву знатно удобнији. Има много посла, за разлику од Владивостока. „Они који живе у становима су робови. То је споро и сигурно самоубиство”, сматра Борис.

Ни његова жена се не досађује. „Нина свој задатак види у очувању локалне природе и историјског наслеђа на острву, као и у бризи о свом комаду земље”, објашњава Иван.

Мада не маре за цивилизацију, увек топло дочекују госте који посећују острво. „Понекад студенти долазе да им помогну да очисте острво, а понекад долазе новинари”, сећа се Иван. „Када сам ја био тамо, био им је у посети пријатељ који је такође руководилац регионалне асоцијације за очување културних споменика.”

Али долазак до острва из Владивостока није једноставан задатак. Потребно је 30 минута колима да стигнете до краја Руског острва, а онда морате чамцем прећи уски канал, док га зими можете прећи и пешице преко леда.

Иако гаје своје поврће, Нина понекад одлази на оближње Руско острво у куповину. Породица Корољ живи од пензија које Борис и Нина добијају (обоје имају 60 година), као и од Николајеве инвалидске помоћи.

Захваљујући мирном животу на острву Николајево здравље се постепено поправило. Сада може да говори (са тешкоћом) и да хода (полако). „Николај је почео чешће да одлази на копно”, каже Иван. „Жели да се више дружи и можда да нађе себи жену.”

Тензије са локалним властима, које су покушавале породицу да избаце из магацина који је илегално заузела, подстакле су породицу Корољ да чешће одлази у свој стан у Владивостоку, али не планирају да се трајно врате на копно. Као једини чувари острва, које власти нису заинтересоване да одржавају, породица поставља питање: „Ко ће бринути о њему, ако не ми?”

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“