- Ви ћете код Лапчевића? – заинтересовано ме пита стражар на капији касарне „Растко Немањић” у Панчеву, листајући мој руски пасош. Одговарам потврдно.
- А знате ли да је он неожењен, млад и леп? – не смирује се војник. Пружам му да провери и пасош мог мужа и кажем:
- Значи, вашем Лапчевићу морам да нађем руску девојку!
У мат црном „Дефендеру” идемо до стрелишта. На полигону стоје гомиле камења и бетонске конструкције. Нема никог, чују се само цврчци. Изненада се један брежуљак помера и ми видимо Ђорђа са пушком у камуфлажи. Одред специјалне намене „Соколови”, у којем служи потпоручник, је елитна јединица. Ови момци се боре против терориста и увек морају бити неколико корака испред непријатеља. Зато није никакво чудо што га нисмо приметили, тако и треба да буде.
Лапчевић је озбиљан, смирен, самоуверен и веома скроман. Показује ми финску пушку Сако ТРГ. Ово оружје у Русији кошта око триста хиљада рубаља (око 4000 евра) и мени није сасвим пријатно да у рукама држим тако скупу ствар. Лежимо на узвишењу и гледамо у мете. Питам га:
- Ђорђе, а одакле сте родом?
- Не знам да ли знате тај град... Зове се Нова Варош.
- Наравно да знам! Тамо планина са једне стране покрива пола града и зими су на тој половини снег и сметови, а са супротне сунчане стране сви се сунчају у мајицама – присећам се ја тог необичног градића.
Лапчевић изненађено гледа у мене и осмехује се. Има диван осмех и дође ми жао што специјалци на служби носе маске.
- Зашто сам постао снајпериста? Имао сам жељу да постанем члан специјалних јединица. Послушао сам своје срце и одлучио да се упишем на војну академију, а први разлог је љубав према отаџбини.
Сећам се спокојних сињих таласа Златарског језера, на којима се љуљушкају рибарски чамци, жамора деце која играју фудбал у школском дворишту и разумем зашто се Лапчевић одлучио за војску.
- Сан сваког специјалца је да достигне што виши ниво обуке, а обука је најтежа ствар у послу снајперисте. Мото кога се држимо је: што више зноја проливено на обуци, то мање проливене крви у борби. И наша обука је максимално приближена реалним условима.
- Тяжело в учении, легко в бою (Тешко на обуци, лако у боју) – кажем ја на руском.
- Так точно! (Тачно тако) – одговара ми Ђорђе такође на руском.
Испоставља се да он мало зна руски. На заједничким вежбама са руским војницима и на путовању у Москву Ђорђе је научио неколико фраза.
- Москва је прелепа! Било ми је драго да видим манастире, јер је то оно што нас повезује са Русима и што ми највише ценимо! Пробао сам пељмене, али, искрено да кажем: српска кухиња је најбоља на свету!
- За Рускиње причају да су лепе, да ли је то истина?
- Јесте, лепотице су – осмехује се Ђорђе и прича ми о томе како се упознао са неколико девојака у Москви.
- А да ли бисте волели да ваша жена буде снајпериста?
Ђорђе се спушта на тло, припија уз пушку и нишани.
- Искрено, лично не познајем ниједну девојку која се тиме бави. Јесам читао о руским женама снајперистима у Другом светском рату, о Људмили Павличенко, која је имала 309 уништених противника, о Рози Шаниној која је погинула са својих 20 година на фронту и убила 54 противника, то су биле жене-јунакиње. Јесте, историја је показала да жене могу да буду успешни снајперисти. Сада постоји пуно снимака из Сиријског рата, где девојке-снајперисти делују веома успешно. Кад сам гледао анонимну девојку-снајперисту у Сирији, видео сам како она опали метак, одмах се спусти у заклон и након пола секунде метак погађа зид иза ње, а она то дочекује са осмехом. То ме је највише фасцинирало. Али, искрено, вама кажем, последње што бих желео је да ми супруга буде војник!
Ђорђе хладнокрвно гађа. Он је толико искусан снајпериста да из те финске пушке може да погоди било коју мету са растојања од 1500 метара. Међутим, на такмичењу „Снайперский рубеж 2018” пуцао је из руске снајперске пушке Драгунов, коју раније није користио. Иако није имао навику да пуца из Драгунова, Ђорђе је надмашио све учеснике и победио.
- Морам да се захвалим руским снајперистама на помоћи. Знате како је: потребно је одређено знање за нешто, то је као кад возите ауто. Кад промените ауто, вама је све другачије: мењач, мотор, све је слично, али има разлике и мораш да се прилагодиш. Тако да сам, захваљући свом искуству и руским саветима, успео да надоместим тај недостатак. Та пушка СВД Драгунов калибра 7,62 x 54 је совјетска пушка, која је своју поузданост показала и доказала кроз деценије и кроз многа ратишта. У свету постоји много копија те пушке, чак и у Србији, разликује се само калибар, оптички нишан, систем функционисања, окидања, али по изгледу су сличне.
Ђорђе ми показује како да напуним пушку. Ја сам нервозна, он се осмехује и стрпљиво ми показује још једном. То ми полази за руком и пуцам. Ура! Циљ је погођен.
- За специјалца је битно да у стресним, кризним ситуацијама буде сконцентрисан и да влада својим емоцијама – саветује ми потпоручник.
Осим тога што је специјалац, Ђорђе је и спортиста. Он учествује у ММА борбама и побеђује. Његов омиљени спортиста је Фјодор Јемељаненко. Ђорђе каже да веома цени његову помоћ српском народу и да би волео да га лично упозна. Обећавам да ћу за Лапчевића набавити Фјодоров аутограм.
Ђорђе за то време пажљиво пакује пушке и смешта их у „Дефендер”. Одлазимо из касарне. За успомену ми остају амблем „Соколова” и невероватне емоције после разговора са Ђорђем Лапчевићем, поносом српске војске. За мене је била част да га упознам.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
