„Његов бол нема више никаквог значаја“: Како спасти свог рањеног друга на првој линији фронта

„Брже, брже, брже!“, виче ми неко изнад главе док носимо човека под непријатељском паљбом.

„Можете ли, бре, да потрчите брже! Још два минута и он ће заувек изгубити ногу“. Ја бацих кратак поглед преко рамена да видим шта то говори инструктор. Он прати мене и моје другове док прелазимо из опасне зоне на безбедно место.

„Ви по сваку цену морате донети тог човека и урадити нешто са тим ’патрљком’“, и даље виче он.

Већ у следећој секунди неко је нагазио на мину и цела екипа је изгинула.

Брифинг

Срећом, ово је сада само војна вежба. На курсу спасавања жртава ја сам се пријавио за „Групу за увежбавање опасних акција“ („Risk Training Group“). Организацијом руководи бивши официр специјалних јединица Јуриј Чуприна, који је учествовао у борбеним дејствима на Северном Кавказу.

Главни циљ стицања ове борбене рутине је да се лаици оспособе за пружање прве помоћи ратном другу и његово транспортовање до болнице где ће се о њему даље бринути професионални лекари.

Ко жели да се обучи за пружање прве помоћи на бојном пољу тај мора да заборави све оне романтичне глупости које гледамо у акционим филмовима или читамо у романима. То није никакав херојски поступак. Ту човек мора свом рањеном другу да нанесе невероватан бол како би затворио „рупу“ од метка, спасао му живот и вратио га у позадинску базу где ће се о њему бринути професионални лекари.

„Запамтите једно: ако је ваш друг ’заборавио’ да понесе завоје и гумено црево (повеску) за заустављање крварења онда је то његов проблем. Ви никада не треба да користите своју сопствену прву помоћ за превијање његових рана. Он је и сам био на медицинском брифингу и чуо је све што је везано за безбедносне мере. Према томе, он је још пре поласка сам одлучио да одбаци све што му је речено. Запамтите, ваша деца нису гора од његове. Вашој деци су такође потребни отац и мајка“, рекао нам је официр на самом почетку.

Дакле, најважнија идеја праксе болничара (коју су углавном развили Американци и Израелци захваљујући огромном ратном искуству) састоји се у реалној процени околности и ваших могућности.

Свако ратиште се може поделити на три зоне – црвену, жуту и зелену. Црвена је зона активних борбених дејстава где морате пузати до вашег друга и извући га у жуту зону. Жутом зоном се може сматрати било која врста заклона – зид, стена, дрво, јама или чак хеликоптер. Другим речима, то је свако место где вас непријатељски војници не виде и где се можете посветити ранама.

Најважније акције на курсу су увежбаване за ове две зоне (црвену и жуту). Зелена зона је војна база или војна болница, тј. потпуно безбедно место где професионални лекари раде свој посао.

Шта смо добили и шта смо урадили?

На листи наводимо све што је потребно да се продужи живот вашем ратном другу и да му се евентуално спаси живот.

• Гумено црево (повеска) за заустављање крварења
• Први и компресиони завој
• Цевчице за вештачко дисање (које се стављају у ноздрве)
• Комплет игала за декомпресију (примењује се у случају пнеумоторакса)
• Оклузивни завој
• Хемостатички тампон
• Памучни завој за перикадијалну тампонаду
• Велики и мали фластер
• Хигијенске рукавице за једнократну употребу
• Топли покривач
• Маказе за прву помоћ
• Хемијски извор светлости

На курсу се симулирају околности правих борбених дејстава и зато сваки пут када хоћемо да спасемо човека који имитира рањеног, то се ради уз све одговарајуће пратеће појаве. Инструктор пуца из аутомата и баца школске гранате, како бисмо имали осећај да смо у правој борби.

Према томе, док пужем према свом другу ја чујем пуцњеве и експлозије. Он лежи у блату са метком у нози. У том тренутку сви они сати утрошени на тренинг без симулације као да нису ни постојали.

Прсти ми се грче, све ми испада из руку, једва могу да га дохватим рукама, а када пужем на леђима и извлачим се из опасне зоне користим њега као заклон са предње стране (да, треба да се заклоните другим човеком када се на вас пуца, и да не правите суперхеројске подвиге, на пример да забаците рањеника на раме и држите га једном руком, а у другој из митраљеза убијате стотине непријатеља унаоколо).

Чим се докопамо заклона ја му претресам униформу и тражим гумено црево или повеску да зауставим крварење. Па ипак, све је то траљаво, прсти неће да ме слушају, механизам за качење повеске је врло једноставан у „мирнодопским“ условима, али сада не функционише. „Ево, сад ће он умрети од губитка крви! Брже то ради, ђаво те однео!“, виче опет неко.

Некако ипак успевам да фиксирам повеску, а рањеник урла од бола. „Не обраћајте пажњу на његов бол. Његов бол више нема никаквог значаја! Морате да му спасете живот, а не да му приуштите угођај као да је на Бахамима“ – тако нам је унапред речено.

Затим му стављам завој да затворим рану од метка и свом снагом одмах затварам рану завојем.

Живот је спасен. Сада могу да се одморим, да бих кроз неколико минута поново наставио са вежбањем.

Непријатна истина о војној обуци непосредно пред одлазак у рат

Остатак дана се проводи у сличним активностима у различитим борбеним околностима и превијању различитих врста рањавања.

Најнепријатнија истина о обуци болничара у оружаним снагама широм света откривена нам је тек увече. Испоставља се да непосредно пред одлазак у рат одабрани болничари могу да се пошаљу на полагање правих испита са правим ранама на животињама. Очигледно је да је тако нешто противзаконито у Русији и многим другим земљама, и зато се те вежбе врше на везаним свињама негде у Африци.

Чак су нама приказани и снимци непознатог порекла на којима војници везују свињу и секу живе животиње како би имитирали праве жртве. Болничар треба да се побрине о животињи, а инструктори вишег ранга процењују колико је он способан да служи својој земљи и спасава људе на бојном пољу.

Чак смо на интернету видели снимке на којнима војици из пиштоља пуцају у плућа још живим животињама како би затим војни болничари могли да обраде и тако тешке ране.

„То је непријатна истина о свету у коме живимо. Мушкарац треба да научи да ради под стресом и у правим борбеним околностима“, рекао нам је инструктор.

Срећом, обука на животињама није редовна пракса у Русији или НАТО-у. Пре ће бити да је то лична иницијатива појединих официра. Само по неколико војних болничара одлазе инкогнито на те  „животињске вежбе“.

Они који то раде оправдавају своја брутална „вежбања“ бројем људи који се враћају са ратишта. Ако се болничари одваже да вежбају у екстремним условима, који су веома слични правом рату, онда су веће шансе да ће они у правој борби брже и ефикасније обавити свој посао.