Спасилац: За један дан у Русији можете стећи искуство које се у Немачкој стиче током целе каријере

Ватрогасна бригада већ пола сата гаси четвороспратницу у Москви. У њој нема људи, стара зграда је била спремна за рушење и пре избијања пожара. Тако да се гаси опуштено. Спасиоци стоје са стране и пуше. Један од њих одлучује да је то идеална прилика за тренинг добровољца.

Они заједно улазе у зграду у пламену, где је све у диму, влада висока температура, ништа се не види. Пипајући долазе до врха зграде и проналазе породицу имиграната: мушкарца, жену и дете од годину дана. Сви су још увек при себи, али на граници да изгубе свест.

Одељења градског стамбеног често практикују да иселе зграду која је спремна за рушење, а да, док се чека рушење, у њу уселе имигранти. Тако да их нико није приметио. Извукли су их све троје пипајући пред собом, замало се нису срушили низ степенице, замало нису испустили дете. Али су их спасли. За овај подвиг је додељено и важно државно одликовање. Истина, не спасиоцу и добровољцу, него сину неког ватрогасног чиновника, који чак није ни био на месту пожара.

Јегор Алејев/TASS

О овој неочекиваној операцији спасавања имиграната 29-годишњи Александар прича, јер сматра да је „забавна” (према критеријуму спасилаца). Одликовање нису добили и нема везе. Свет је неправедан, спасиоци то најбоље знају. Зато је било „као на филму”, каже он.

Александар је у августу одлучио да жели некоме да исприча причу о непознатим странама свог посла. „Почели су да ме муче флешбекови, потребно ми је да некоме испричам”, признаје он. Његове објаве на Твитеру о послу спасиоца у Москви добиле су на хиљаде лајкова.

Терористички напади 90-их, Норд-Ост и таоци

Александар је постао спасилац захваљујући свом оцу, који се такође бавио овим послом. „90-их година људи су постајали спасиоци углавном како би могли лакше да пију. Наводно, један дан радиш (у стварности није тако), а четири дана си слободан да се опијаш”. У то време о професији нико ништа није знао и „баханалије” са пијаним спасиоцима су трајале до краја 90-их, док у Русији нису почели чешће да се догађају терористички напади.

Кирил Калиников/Sputnik

„Отац ме је понекад звао са терена и тражио да му донесем термос са кафом, док они поред суседне зграде чекају деминере. А тамо се на улазу налазило по 10 џакова експлозива”, присећа се Александар свог детињства.

2002. године чеченски терористи су као таоце задржали 916 људи на мјузиклу „Норд-Ост”. Неки људи су успели да се сакрију у депоу Дома културе, али на прозорима су биле решетке: „Тада су мој отац и још тројица пронашли пролаз у задње двориште кроз топловод, изашли су кроз шахту. Не схватам како то да нису на њих у том тренутку пуцали са прозора. Пресекли су металне решетке на прозорима и извели људе.”

Тада су сви схватили да људе треба да спасавају они који барем нешто знају о технологијама и медицини. Уместо „алкохоличара” дошли су алпинисти, спелеолози и други љубитељи екстремних спортова.

Александар Поляков/Sputnik

Са 14 година Александар је постао спасилац-добровољац. „Шта значи бити спасилац у тако раном узрасту? То значи носити свакакве глупости као јакну са натписом 'МЧС России' (Министарство за ванредне ситуације Русије), наранџасту беретку, комбинезоне и мислити да то изгледа кул”, смеје се он.

Шта раде спасиоци

80% позива које добијају спасиоци односи се на „отварање врата”. Најчешће људи случајно затворе аутоматска врата, а у кући су, на пример, остала мала деца. Преосталих 20% су тешки случајеви: „смрад леша” испод врата, самоубице, људи са психичким проблемима, пожари итд. „Разговор са особом која жели да се убије је један од најтежих задатака, лакше је целу ноћ радити на пожару”, каже Александар. „Ниво напетости и активности мозга је такав да можете да смршате неколико килограма за један дан.”

Антон Буценко/TASS

А како бисте могли приближно да замислите шта значи радити на пожару, према његовим речима, потребно је да: преко гомиле одеће обучете бунду, ставите тежак туристички ранац, маску за пливање, да на себе окачите цегер са пијаце, а у руке узмете по кофер са алатом и седнете да возите тренажни бицикл у сауни. Али, да ли то значи да у спасиоцима раде само снажни, брутални мушкарци? Александар тврди да није тако. Има много оних који су у свакодневном животу панк-рокери, репери, отварају модерне барове, раде као диџејеви на фестивалима рејв музике.

„Имали смо и једног хомића, веома типичног, од оних чији је читав Инстаграм у селфијима 'у гаћама пред огледалом'. Али то је био један од најжешћих типова са челичним нервима са којима сам имао задовољство да радим. Он је, узгред, био Рус који је радио у Немачкој у ватрогасној станици, а за свој одмор је долазио да ради код нас као добровољац”, каже Александар.

Максим Григорјев/TASS

Бити спасилац у Русији није исто што и бити спасилац у Европи или Америци. Опрема вам је често похабана, купљена преко Ибеја, а ватрогасна станица се налази на првом спрату изнад сауне са проституткама. Зато само у Русији за један дан можете стећи више искуства него током читаве каријере у Немачкој, каже Александар. „Зато што су се тамо унапред сви побринули за све, и нико не умире”, каже он.

Ни смешне ситуације нису реткост. Пријава: „муж у стану не одговара”. Александар се спушта на балкон по ужету. Прозору прилази крупан мушкарац, пали цигарету, гледа у даљину у звезде. Александар се држи за уже, под њим је 10 спратова. Хвата га страх.

– Лепа ноћ, – каже мушкарац.

– Веома, – одговара спасилац.

– Жена вас је позвала?

– Аха.

– Са љубавницом сам, шта да радим?

Спасиоци спуштају још једно уже са корпом, стављају у њу љубавницу и спуштају је спрат ниже. А жени кажу да је муж мало више попио и није могао да се пробуди.

Дмитриј Коробејников/Sputnik

Како почињеш да мрзиш људе

После десет година спасилачког рада Александар се преселио у Грузију и почео да се бави туризмом. Као разлог наводи то што је држава „уништила његову професију” и то што је на послу „прегорео”.

Признаје да је драматичних ситуација у којима можете показати херојство знатно мање од оних које су изазване људском глупошћу или равнодушношћу. Временом спасилац почиње да осећа истовремено страшну мржњу према једним људима и претерану сентименталност према другим. „Почињеш веома једноставно да се односиш према људском животу, сав положај и одликовања постају смешни! Смрт за тебе такође постаје нешто обично. Само на мртве девојке и децу не можеш никад да се навикнеш.”

Како бисте то прекинули, морате отићи. Чак и када вас вуче да се вратите. Александра све време нешто вуче да се врати. Али, ако би му понудили да изабере једну суперспособност, он би изабрао ону стварчицу из филма „Људи у црном”: нанишаниш и притиснеш дугме. Нешто бљесне и сећање је избрисано, као да ничега није ни било.

Прочитајте такође! Чувени МЧС у акцији: Три најдраматичније операције руских спасилаца

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!