Како је љубав Рускиње спасила Србина, а он променио њен живот

Олга Кочигарева са супругом

Олга Кочигарева са супругом

Олга Кочигарева, лекарка и Москве, на чудесан је начин у Србији срела свог суђеног. А нестварно у њиховим животима се на томе није завршило. Специјално за портал Russia Beyond Олга отвара душу и прича нам чаробну причу свог живота.

„Први пут сам допутовала у Србију са групом деце са здравственим проблемима и њиховим мајкама. Дошла сам са сином, који је у том тренутку имао инвалидитет. О Југославији смо, наравно, знали. Пратили смо дешавања 1999-те године, али кад се Југославија распала о Србији је код нас било мало информација.

Стигли смо на Божић 2009. године и сазнали да овде постоји прекрасан планински туристички центар Копаоник. Нисмо могли да верујемо колико су српске планине лепе. Нисмо ни знали да их има у Србији! А село Брзеће у подножју Копаоника нас је буквално оставило без речи. Одлучили смо, дакле, да на Копаонику учимо нашу децу да се скијају. Следећи пут сам отпутовала са ћерком и упознале смо се са једним инструктором скијања и његовом породицом. Постали су нам блиски пријатељи. И ми смо код њих долазили у госте и они код нас, сваког смо се дана дописивали преко интернета.

Ја сам нестрпљиво чекала сваки наредни одмор да бих поново оптутовала у Србију! У то време сам већ била разведена, деца су нам одрасла и почела сам да размишљам о томе да купим кућу у српском селу и живим тамо кад се будем пензионисала. Економска ситуација у Србији ме није плашила. У то сам време добро зарађивала на основном радном месту, а радила сам и приватно. Довољно сам добро научила српски језик. У Библиотеци стране књижевности сам прочитала све књиге на српском, знам српску класику, учила сам песме Десанке Максимовић, заинтересовала се за српску историју, обишла српске манастире. Речју, заљубила сам се у Србију.

Упознала сам се са власником од кога сам куповала земљу и сазнала да болује од рака. Ја сам као лекар покушала да му помогнем неким саветима. Спријатељили смо се. У Москви ме више ништа није држало и одлучила сам да се преселим у Србију. У Крушевцу сам отворила продавницу руске козметике и дијететских суплемената. Нажалост, посао није кренуо, радила сам годину дана и одлучила да затворим продавницу. Током те године ја и мој пријатељ смо постали блиски. И ја и он у зрелим годинама, али осећања су букнула као у младости. То је био тежак психолошки период за мене, а будући муж је уопште боловао од рака, и испало је тако да је он мени излечио душу, а ја сам излечила његово тело.

Мужевљева родбина ме је срдачно примила. Њих тројица су живели заједно, свекар и два брата. Браћа се никад нису женила, мајка је умрла и сви суседу су се надали да ће се раније или касније  у кући појавити домаћица. Моја деца сада долазе код нас.

Како год да ми је тешко овде, никад не жалим што сам променила свој живот и преселила се у Србију. Са задовољством живим сеоски живот. Имамо шест крава, 40 оваца, гуске, препелице, од скоро и пчеле, воће. Муж је са браћом недавно ракио пекао, малиновачу! Фантастичан мирис!

Ја сам у Србији завршила медицински курс, радим као физиотерапеут, желим да потврдим своју руску диплому и да се бавим лечењем људи. Према руским лекарима је овде посебан однос. Срби верују у њихову снагу. Неки верују да је довољно да једном дођу код мене да би устали на ноге. Али ја нисам мађионичар, иако, наравно, желим свима да помогнем. Лечими пијавицама, верујем у мудру снагу народне медицине. У Москви сам радила у онколошком центру и знам примере када је званичан медицина била беспомоћна, а народна спасавала људе.“

Савет руске лекарке Олге:

„Ускоро ће јесен и морате подржати свој имунитет. Ми правимо сок од црне зове, додајемо сасвим мало шећера као конзерванс, али сок може и свеж да се пије. Он је веома користан за јачање имунитета, за женско здравље, нормализује рад бубрега и јетре, повећава ниво хемоглобина у крви, али крв не постаје густа. Једну кашикицу сока на дан могу да пију и деца од три године, а одрасли могу да га пију трипут дневно.“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“