„Први пут сам допутовала у Србију са групом деце са здравственим проблемима и њиховим мајкама. Дошла сам са сином, који је у том тренутку имао инвалидитет. О Југославији смо, наравно, знали. Пратили смо дешавања 1999-те године, али кад се Југославија распала о Србији је код нас било мало информација.
Стигли смо на Божић 2009. године и сазнали да овде постоји прекрасан планински туристички центар Копаоник. Нисмо могли да верујемо колико су српске планине лепе. Нисмо ни знали да их има у Србији! А село Брзеће у подножју Копаоника нас је буквално оставило без речи. Одлучили смо, дакле, да на Копаонику учимо нашу децу да се скијају. Следећи пут сам отпутовала са ћерком и упознале смо се са једним инструктором скијања и његовом породицом. Постали су нам блиски пријатељи. И ми смо код њих долазили у госте и они код нас, сваког смо се дана дописивали преко интернета.
Лична архива Олге Кочигареве
Ја сам нестрпљиво чекала сваки наредни одмор да бих поново оптутовала у Србију! У то време сам већ била разведена, деца су нам одрасла и почела сам да размишљам о томе да купим кућу у српском селу и живим тамо кад се будем пензионисала. Економска ситуација у Србији ме није плашила. У то сам време добро зарађивала на основном радном месту, а радила сам и приватно. Довољно сам добро научила српски језик. У Библиотеци стране књижевности сам прочитала све књиге на српском, знам српску класику, учила сам песме Десанке Максимовић, заинтересовала се за српску историју, обишла српске манастире. Речју, заљубила сам се у Србију.
Лична архива Олге Кочигареве
Упознала сам се са власником од кога сам куповала земљу и сазнала да болује од рака. Ја сам као лекар покушала да му помогнем неким саветима. Спријатељили смо се. У Москви ме више ништа није држало и одлучила сам да се преселим у Србију. У Крушевцу сам отворила продавницу руске козметике и дијететских суплемената. Нажалост, посао није кренуо, радила сам годину дана и одлучила да затворим продавницу. Током те године ја и мој пријатељ смо постали блиски. И ја и он у зрелим годинама, али осећања су букнула као у младости. То је био тежак психолошки период за мене, а будући муж је уопште боловао од рака, и испало је тако да је он мени излечио душу, а ја сам излечила његово тело.
Мужевљева родбина ме је срдачно примила. Њих тројица су живели заједно, свекар и два брата. Браћа се никад нису женила, мајка је умрла и сви суседу су се надали да ће се раније или касније у кући појавити домаћица. Моја деца сада долазе код нас.
Лична архива Олге Кочигареве
Како год да ми је тешко овде, никад не жалим што сам променила свој живот и преселила се у Србију. Са задовољством живим сеоски живот. Имамо шест крава, 40 оваца, гуске, препелице, од скоро и пчеле, воће. Муж је са браћом недавно ракио пекао, малиновачу! Фантастичан мирис!
Лична архива Олге Кочигареве
Ја сам у Србији завршила медицински курс, радим као физиотерапеут, желим да потврдим своју руску диплому и да се бавим лечењем људи. Према руским лекарима је овде посебан однос. Срби верују у њихову снагу. Неки верују да је довољно да једном дођу код мене да би устали на ноге. Али ја нисам мађионичар, иако, наравно, желим свима да помогнем. Лечими пијавицама, верујем у мудру снагу народне медицине. У Москви сам радила у онколошком центру и знам примере када је званичан медицина била беспомоћна, а народна спасавала људе.“
Лична архива Олге Кочигареве
Савет руске лекарке Олге:
„Ускоро ће јесен и морате подржати свој имунитет. Ми правимо сок од црне зове, додајемо сасвим мало шећера као конзерванс, али сок може и свеж да се пије. Он је веома користан за јачање имунитета, за женско здравље, нормализује рад бубрега и јетре, повећава ниво хемоглобина у крви, али крв не постаје густа. Једну кашикицу сока на дан могу да пију и деца од три године, а одрасли могу да га пију трипут дневно.“
Лична архива Олге Кочигареве