„Као студент сам 2008. године путовала у Америку. Двадесет ми је година, путујем сама, пут је дуг, мењам авионе: Мурманск – Москва – Вашингтон – Атланта – Џексонвил, и на крају, са адресом на комаду папира долазим до циља, уморна. Звоним на врата студентског дома. Отвара ми младић, видим словенске црте, прави Рус. Баш сам се обрадовала! Међутим, каже ми да је Србин. Отишла сам на спавање разочарана, не могу да вам опишем како. А кроз четири дана смо се заљубили једно у друго. Млади, лепи, из различитих градова, срели се на обали океана, ма као у филму!
Вратила сам се у Мурманск, у поларну ноћ, на -27, а он је храбро кренуо за мном. Пита ме, да ли је Мурманск далеко од Москве. Кажем му поштено: није. Али мени се заиста чинило да није. Москва – Владивосток, то је далеко, признајем. А сада, кад живим у Србији, навикла сам на друга растојања и сад ми се чини да је Мурманск на крају света.
Углавном, склопили смо брак, преселила сам се у Србију и размишљала чиме бих могла да се бавим. Ја сам дете 90-их, у то време су сви мислили како да стекну професију која ће их прехранити. Сви су хтели да буду бизнисмени, правници, а ја нисам могла ни да замислим да ћу постати предавач. Завршила сам економски факултет. Али не можеш побећи од себе и судбине. Сада знам да сам увек желела да предајем, да сам и подсвесно ишла према том циљу. Волела сам да се играм школе, маштала сам да имам црвену хемијску-показивач као моја разредна Светлана Ивановна. И зашто нисам обраћала пажњу на све то? Јер нисам слушала своје срце, трудила сам се да размишљам само рационално.
Живим, дакле, у Србији, удата сам, имам мало дете и не знам чиме да се бавим. Моја диплома економисте овде никоме не треба. Знате како саветују тинејџерима: слушај своје срце, претвори хоби у бизнис, нема човека који за нешто није талентован. Али ти савети звуче тако апстрактно! По мом схватању таленат је певање, плесање, а хоби шивење или колекционисање. И никако нисам могла да схватим који су моји таленти. Био је то период кризе, када се нађеш у другој земљи, не знаш језик, имаш непотребну диплому и сваког дана иста прича: доручак, ручак, вечера... Чинило ми се да ја немам таленте.
Управо у то време пријатељи су ме замолили да помогнем њиховом детету са енглеским језиком. И мени се то тако допало! Корак по корак, почела сам да предајем језик и одраслима, хвалили су ме и саветовали пријатељима часове са мном. Мене су радовали успеси ученика! И некако сам интуитивно осетила да је то моје занимање. У међувремену сам учила српски језик, прво сама, затим са предавачем Српкињом и схватила сам да неке ствари у српском језику Срби не могу да ми објасне, јер га нису учили као што се учи страни језик. Онда сам ја сама почела да смишљам шта бисмо могле да радимо на часовима, сама себи давала домаће задатке, а она је проверавала одговоре. И кад ме је једном неко замолио да му држим часове српског језика, сетила сам се свега што сам сама писала, добро размислила и направила свој систем предавања српског.
Једна ученица ми је затим предложила да наставимо са часовима преко Скајпа, јер је морала да отпутује. А што не бисмо, помислила сам. Затим ме други ученик питао зашто ме нема на Фејсбуку, јер о мени нико не зна. Регистровала сам се и појавили су се многи ученици. Али то је био само сезонски рад: интензивно држиш часове од септембра до априла, а затим тишина. И не можеш ништа да планираш. Чим се спремиш за пут, појави се нови ученик. Схватила сам да морам нешто да променим, да се развијам. Тако се у октобру 2017. појавио „Живой Сербский“.
Како је било раније: идем улицом, падне ми нека идеја на памет, испричам је на првом часу и крај, на томе се завршавао процес преношења знања. А у „Живом српском“ то није тако. Дајем неко објашњење на интернету и људи могу да погледају више пута, да понове, подсете се, да поставе питање. Ја сам напокон сазнала који је мој таленат. Поседујем таленат да дајем објашњења, да предајем. Да пренесем своја знања тако да их човек разуме. Није довољно када знате нешто само за себе, треба знати како да пренесеш другом та знања, урадити тако да и твој ученик зна.
Ту постоје многе нијансе: треба бити свестан способности свог ученика и водити га кроз градиво тако да му не даш све одједном, већ да сачекаш да усвоји једно, да бисте прешли на друго.
А што се тиче хобија, испоставило се да то није само ручни рад, већ оно у чему у слободном времену уживаш. Ја дан и ноћ размишљам о томе чему бих још могла да научим људе који желе да говоре српски. Идеје стално добијам, за њих имам и посебан нотес. Деси се да се сетим нечега док траје час, кажем, сачекајте, и записујем у нотес. То је прави стваралачки процес. И када људи пишу „хвала вам, Марија“, ја сам веома срећна јер радим свој омиљени посао.
Радује ме што велики број Руса воли Србију, Србе и сви они желе да говоре на српском. Енглески је, рецимо, међународни језик, енглески говоре у свим земљама. То већ није језик једног народа, већ начин комуницирања. А српски језик је друго. Када са Србином разговараш на српском, обраћаш се његовом срцу. И презадовољна сам што могу неког да научим да говори српски, и срећна што сам нашла свој позив.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
