Српске светиње руским очима: „На овим местима древну историју можете осетити читавим телом”

Дмитриј Лане
Група руских гостију на фестивалу православне кинематографије „Снажни духом” посетила је неколико српских манастира. О њиховим утисцима сазнајте из репортаже Russia Beyond.

У сунчано јутро светлуцави крстови манастира Манасија, старог шест стотина година, дочекују госте из Русије. Камене зидине манастирског утврђења, обрасле зеленилом, чувају велики храм Свете Тројице, чији су унутрашњи зидови украшени избледелим фрескама. А некада су оне блистале пуноћом злата и небеског плаветнила.

На улазу у цркву посетиоци најпре са одушевљењем подижу очи ка куполи, а затим поглед спуштају на камени под, где под ногама блистају излизане и на ситне парчиће изломљене црвене и беле плоче мермера. У 17. веку овде се налазио магацин барута који је експлодирао и мермерни подови су оштећени. Руски гости тихо обилазе цркву, дуго стоје пред иконама, целивају кивот са моштима деспота Стефана Лазаревића. Неко пита водича: зашто мошти леже у кивоту, а не у гробу испод грубо исклесане мермерне плоче? Водич објашњава да се приликом великих празника мошти у кивоту износе пред вернике.

Овај манастир у срцу Србије чува и комадић Русије: царица Марија Александровна, супруга цара Александра Другог, поклонила је манастиру Четворојеванђеље у злату и сребру, као и златни крст. Руски ходочасници питају где се могу упалити свеће, јер у руским храмовима свеће се пале у цркви испред икона, за разлику од српских цркава, где је за то предвиђена посебна просторија.

Тихим звоном се опростила Манасија од руске групе пред којом је био још један женски манастир, Раваница, последње уточиште српског светитеља кнеза Лазара, који је погинуо на Косовом пољу.

На тамним модрим зидовима овог храма могу се видети строга и озбиљна лица кнеза и кнегиње Милице. Једва чујно поред гостију промиче бледа монахиња са кључевима и црква остаје пуста, чује се само куцање ручног сата. Сунчев зрак, у којем подрхтавају зрнца прашине, као казаљка на сату се пружа из малог прозора на куполи, обасјавајући фреске, а затим се гаси, заустављајући време, и можете осетити да је исти такав зрак сунца осветљавао ове зидове у време када се кнез Лазар спремао за Косовски бој.

Титрају пламенови кандила и чини се као да је сам кнез сада ту са нама. Он и јесте ту: мошти великог српског мученика чувају се у златном кивоту, пред којим се клањају и клече руски ходочасници.

Пут нас даље води на исток у „руску бајку”, како често називају манастир Лешје. На огромној тераси, са које се пружа поглед, чини се, на целу Србију, руску групу очекују протојереј отац Драги и игуманија манастира мати Таисија, која нас је дирнула својом словенском лепотом и чистим руским језиком. Она нам каже да у манастиру живи 14 монахиња и да је Лешје један од најмлађих манастира када се ради о старости искушеница.

Манастир је постао познат као „руска бајка” захваљујући напорима оца Јована, који сматра да је Русија узор узвишене лепоте. Посетиоци улазе у Цркву Покрова Пресвете Богородице, која је мала као кућица од колача. А затим их мати Таисија води у „летњу” цркву, где тихе искушенице праве букете за празник. Ту се налазе мошти Николаја Чудотворца, као и величанствена икона Пресвете Богородице, коју је руски добротвор купио у Грчкој и поклонио је манастиру.

Марија Чеснокова, сарадница часописа „Славјанка:

„Први пут сам у овом манастиру и имам необичан утисак. Ово је прави комадић Русије. А Раваница је један од мојих омиљених манастира. Сваки пут када ту дођем и видим село издалека, обрисе манастира, чујем ту небеску тишину, крену ми сузе на очи... У Србији има много манастира, али не могу се у сваком доживети тако снажна осећања. То се не може објаснити разумом, то су емоције из срца. Моја пријатељица певачица Олга Масаљска је рекла: 'Не знам колико сам ја потребна Србији, али сигурно знам да је Србија потребна мени.' Када дођем овамо, хоћу да загрлим сваког човека. ”

Тамара Цоцорија, редитељ филма „Са дна врхунца”:

„Српски манастири се веома разлику од руских, наши су строго канонски, а у српским, када идеш по овом светом камењу, по којем су људи ходали стотине година, осећаш читавим својим телом древну историју која у њима живи до данас. Манастир Лешје је незабораван, он се налази на изузетном месту, пуном енергије, то је право 'место снаге'”.

На опроштају протојереј Драги Вешковац је благословио путнике, рекавши им да је фестивал „Снажни духом” веома значајан за јачање православне вере и да су они који носе ово тешко бреме увек добродошли у манастиру.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“