Ако у Русију долазите непријатељски расположени према медведима, по том питању вам нико не може помоћи. Такође, упркос ономе што вам је деда говорио, Русија више није комунистичка земља. То сазнање би требало да примири ваше страхове везане за КГБ који више не постоји.
Међутим, овде вам доносимо три ствари о којима би СТВАРНО требало да се побринете уколико планирате путовање у Русију.
Тачан износ и ситан новац
Ако долазите у Русију, са собом понесите ситан новац и кованице. Ја сам две године провео у пасивно-агресивном рату са женом, власницом продавнице у мојој улици, само зато што сам једном пиво платио новчаницом од 5000 рубаља.
Она ми то никада неће опростити. Поред тога, у неким продавницама једноставно немају да врате, па нећете моћи да обавите куповину, пошто не примају сви дебитне или кредитне картице.
Осим тога, у девет од десет случајева у продавници ће вас питати увек једно исто, да ли имате тачан износ да платите. То може бити потпуно страшно ако сте управо стигли с пута и црвени у лицу претурате по џеповима док двадесет људи у реду иза вас негодује и мрмља.
Решење: Када у банци мењате новац, замолите да вам дају новчанице од 1000 рубаља па ставите у пристојан новчаник за кованице.
Аутомобили возе БРЗО
Понекад се чини да је вожња таксијем у Русији на чисту срећу. Могли бисте да се осећате као у „возу смрти“ док возач кривуда између аутобуса и пешака и зауставља се на два центиметра испред човека на пешачком прелазу.
У Русији сам се таксијем возио небројено пута и никада није дошло до несреће. Постоје различита правила, од којих нека никада нећу схватити, али ако је дивља вожња нешто што вам ствара нелагоду, унапред научите како се каже „возите спорије, молим вас“ или „будите опрезни“. Таксисти ће вас увек послушати, осим ако сте набасали на КГБ-овце који вас у великој журби одводе у своју озлоглашену просторију за мучење.
Обавезни јавни наступи на рођенданима и венчањима
Први пут је било најтеже. Неко је на рођенданском слављу мог пријатеља Ивана устао и почео да говори. Када је завршио аплаудирао сам.
Затим је устао неко други и почео да говори.
Поновно сам запљескао длановима.
Тада сам схватио да то иде у круг. Свако је устајао и држао говор, па се приближавао ред и на мене. Нисам имао појма шта ћу да кажем, а када је дошао тај тренутак, одвалио сам: "Надам се да ћеш имати срећан живот."
Девојка поред мене лагано ме је гурнула и рекла: "Неко је то већ рекао."
Онда сам рекао: "Надам се да ћеш зарадити много новца."
Поново ме гурнула она девојка.
Тада сам рекао: "Надам се да ћеш умрети у сну." Сви су се намрштили, па сам рекао: "Не, не, нисам мислио ништа лоше, хтео сам да кажем да нећеш патити, разумеш?"
И то је било то, све док се нисам нашао на венчању брата моје девојке. У Америци говор држе само родитељи, кум и кума. Овога пута док сам испијао четврту или пету чашу вискија, видео сам како на сред сале стоји петоро људи који једни другима додају микрофон и држе говоре. Питао сам девојку: "Чекај, зар сви морају да држе говор?"
"Да."
Ускоро сам се нашао пред гомилом странаца како говорим: "У реду, мислим да си добар човек, а ако умреш као добар човек, претпостављам да ће то значити да си живео прилично добар живот."
Његова супруга се окренула и нешто шапнула на уво свом новопеченом супругу. Претпостављам нешто у стилу: "Зар је он стварно рекао нешто о смрти на венчању?" или "Има ли смрт више значења на енглеском?" или "Мислим да је дечко твоје сестре идиот."
Ипак, живот се наставља, и било да сте на дочеку Нове године или на некој лудој забави, без специјалног повода, Руси обожавају јавне наступе, и ви ћете морати у томе да учествујете, макар сто пута били странац.