Пре него што је Хабиб Нурмагомедов прелетео ограду октагона УФЦ као какав орао (а тако га и зову) и потукао се са чланом тренерског штаба ирске причалице, натерао је фаворизованог Конора Мекгрегора да се преда, стежући му „крагну“ око врата, тачније вилице.
У Дагестану, Хабибовој отаџбини, резултат ове борбе никога није изненадио. Дагестанци кажу: „рвање је пресудно“. Они свето верују у те речи, уче да се рвају чим проходају, а њихов најобичнији тренинг личи на гладијаторске борбе на живот и смрт.
Највећи неуспех у каријери Шамиља Алијева (40) су изгубљене Олимпијске игре у Атини 2004. Млади и амбициозни рвач се надао злату и поседовао све потребне квалитете. Али у најважнијем тренутку омануо је и изгубио борбу.
Тренер Шамиљ Алијев
Ilyas HajjiДанас, 14 година касније, Алијев поново машта о олимпијском злату, али за своје ученике. Шамиљ је тренер у најпознатијој дагестанској школи рвања „Гамид Гамидов“. Деца и млади који сањају о олимпијским победама тренирају овде неколико пута на дан, са малим паузама за одмор и сан. Читав живот у Дагестану, од породичних односа до економије, организован је тако да створи што више шампиона у рвању, самбоу и мешовитим борилачким вештинама.
„Када неко тренира рвање, помажу му и рођаци и браћа, стричеви и ујаци, сви, само да настави да тренира, и да му у глави буде само рвање. Другачије и не може бити. У борби без правила рвање је пресудно. Хабиб је то свима показао“, каже Саид Гамидов (23), јуниорски светски шампион у рвању и син Гамида Гамидова, министра финансија Републике Дагестан 90-их који је раније и сам био рвач, а погинуо је у терористичком нападу у августу 1996. Син сада тренира у школи која носи име његовог оца.
Саид Гамидов у плавом
Ilyas HajjiАматерски спорт не доноси скоро никакву зараду, али Дагестанцима није жао да уложе огромне суме новца у младе спортисте. Ако се неко у породици бави рвањем, ближи и даљи рођаци су једноставно дужни да га подрже, чак и ако им се инвестиције не поврате.
„Не очекујте резултате од спортисте који се негде запослио. Резултате видимо само кад је он скроз посвећен спорту“, каже Гамидов.
У релативно сиромашној републици рвање заиста привлачи велике инвестиције, па и на државном нивоу. А спортом се баве сви: и они који возе „бесне“ стране аутомобиле, и они који могу да дозволе себи само „ладу“.
„Трипут недељно овако трчимо“, каже човек за воланом „ленд крузера 200“. Испред аутомобила узбрдо трчи возачев син који тренира код Алијева.
Дуги и напорни тренинзи у планинама на чистом ваздуху почињу тачно у седам ујутро седам дана у недељи. Зато Дагестанци који се озбиљно баве рвањем немају кад да уче школу или да иду на посао.
Али најснажнији и најталентованији увек имају могућност да пређу у тим који је довео и Хабиба Нурмагомедова до шампионске титуле УФЦ.
Једна од две сале у којима шампион тренира налази се на самом крају Махачкале. Овде искусни борци клуба Eagles MMA, чији је члан и Хабиб, тренирају са дечацима који ће их једном наследити.
Сматра се да дечак мора да има велико искуство у рвању пре него почне да тренира у клубу Eagles MMA. „Најважније за једног ММА борца је да буде искусан рвач. Рвању се посвети 10-12 година, а затим може да се пређе у ММА“, каже Абдурахман Гитиновасов (28), један од Хабибових спаринг партнера.
Гитиновасов се сада припрема за борбу са Абдусамадом Санговим на турниру „Битка на Волги“ у Самари у децембру ове године. Али касно увече, пошто заврши са својим тренинзима, он тренира млађе.
На први поглед скромна сала припада Хабибовом оцу и тренеру Абдулманапу Нурмагомедову. На огромном постеру, једном од ретких украса овде, Абдулманап, мајстор спорта СССР у рвању у слободном стилу и старији тренер репрезентације Дагестана у борилачком самбоу стоји у друштву својих ученика клуба Eagles MMA. На другом постеру је његов син.
Тренутно се вежба бокс. Већина ученика су искусни рвачи, а у школу Абдулманапа долазе да усаврше управо ударце. Тренинг изгледа прилично опасно.
Користе се лаке рукавице за ММА. Спортисти као да презиру било какву додатну заштиту. Кациге стављају само најмањи, деца до 12 година.
Не прође ни минут да неко не оде у нокаут. Као и у правој ММА борби тренер не зауставља борце, већ урла на оног који није докрајчио противника. „Шта си стао?! Скачи на њега! Видиш да се затворио, покушава да дође себи. Баци га на под“, виче Гитиновасов на једног дечака који је малопре ударцем у вилицу ошамутио свог супарника.
Сви се труде да слушају тренера. Често се види како дечак од десет година удара већ патосираног спаринг партнера. А кад тренер види да се нека двојица већ дуже време ваљају на поду, натера их да устану и наставе песничењe.
Сала је дупке пуна. Неки спортисти после тешког ударца падају праву у руке својих очева који су дошли да их гледају.
Нешто што би запањило и најискусније борце је заправо најобичнији тренинг дагестанске омладине са члановима клуба Eagles MMA. Али управо у овој фази долази до изражаја мотивација звана новац – у борбама без правила се заради право богатство. Сами борци не воле да говоре колико, али само један наступ у октагону може да кошта десетине или стотине хиљада долара, а да не говоримо о заради до које је дорастао Хабиб Нурмагомедов.
„Од ових хонорара се може живети. ММА омогућава борцима нормалну зараду“, каже Гитиновасов, који наступа бар четири пута годишње.
Можда и они рођаци који дуги низ година улажу у талентоване борце на тај начин враћају своје инвестиције? Или се бар надају да ће вратити, јер не може свако да доспе у тим Абдулманапа Нурмагомедова. Конкуренција је толико велика да чак и они који нису у стању да покажу посебне резултате у Дагестану успешно наступају за друге државе.
„Овде живе темпераментни људи. Они воле да се такмиче од детињства. Мислим да смо то наследили од наших предака“, каже Шамиљ Алијев, кад га питају како се догодило да рвање постане дагестански национални спорт.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
