Изгубљени у преводу: Зашто се један Американац у Русији често осећа као пас

Olly Coffey/Pal Sol/Susan Murtaugh/Flickr
Амерички писац који живи у Санкт Петербургу прича о свом псећем а понекад и рибљем искуству када разговара са Русима.

За последње две године научио сам довољно руских речи да могу да наручим ледену кафу, па чак и да објасним зашто желим баш ледену кад је на улици ледено доба; да могу да кажем „извините“ и избегнем судар са старијом женом у метроу и, ако смо се већ сударили, да је замолим да ми не одузима живот.

Руски језак је тежак. Са руским језиком нисам имао блиске контакте пре живота у Русији. Највише што су Руси у Масачусецу могли је да ми кажу да је штета што Боршч већ неко време не игра за „Бостон буинсе“, је одличан је хокејаш (Tyler Borsch - прим ред.). 

Али ако је само разумевање руског језика превелик изазов, шта је тек онда покушај да нешто кажете на руском?! Пуно пута сам чуо да Руси своје знање неког страног језика описују овако:

„Ја сам ти као пас. Све разумем, али ништа не могу да кажем.“

И ова фраза ми пада на памет у свакој стресној ситуацији коју доживљавам у Русији. Рецимо, ове три: 

Продавачица и ситниш

Касијерка која вас нешто пита док покушавате да јој оставите новац за робу, у девет од десет случајева жели да зна како да најбоље изведете ту размену новца. Али то је прави кошмар када не знате да бројите на руском и нисте навикли на ово питање. Догодило ми се управо то приликом првог уласка у продавницу и куповини сока који је коштао 105 рубаља.

Дао сам јој 200 рубаља, а она ми је упутила поглед као да жели да каже, „шта сад ово треба да значи?“

Слегнем раменима, осмехнем се, правим се наиван. Али имам већ тридесет година и то не пали. Онда је она распалила неком руском брзалицом по мени, а ја замуцкујем у покушају да кажем, „ја сам пас, ја сам само пас.“

Али нисам био пас.

Више сам личио на рибу, неку чудновату рибу која тоне у све веће дубине...

Гледам очајно оне људе који стоје иза мене и тражим доброг Самарићанина да ми протумачи њене речи:

„Пита те да ли имаш пет рубаља.“

„А, то“, кажем. „Немам.“

Касијерка неко време размишља а затим отвара фиокицу испод касе и вади прегршт монета у вредности од једног рубља. Онда почиње да ми броји рубаљ по рубаљ, по рубаљ, по рубаљ...

Ја сам пас, а пас нема џепове. 

Полиција тренира строгоћу

Постоји једно неписано правило за западног човека у Русији: не причај с полицијом. И не зато што су полицајци лоши, злонамерни, већ зато што већина њих не зна довољно добро енглески језик, а неспоразум је оно што ти најмање треба у разговору са полицијом.  

То се још једном потврдило кад су ми у посету дошли мајка и брат. Враћали смо се из провода око један после поноћи, кад се изненада пред нама зауставио полицијски комби, а чувари реда који су из њега излетели почели су да нас хватају за руке и деру се на нас. Од превеликог узбуђења нисам ни могао да чујем шта кажу.

Могао сам да им кажем многе лепе ствари попут „Еј, станите! Шта то радите? Шта се дешава? Нисмо криминалци! Ја сам пас! Ја сам пас!“, али остао сам без речи.

Полицајци су и сами ускоро схватили да смо невини путници, гестикулацијом нам дали до знања да желе да погледају наше пасоше, ускоро се укрцали у свој кобми и нестали.

Били су то најчуднији минути које сам доживео у Русији. Питам се да ли је те вечери Санкт Петербургом харала нека банда коју чине мајка и њена два сина?

То нико не зна.

Ја сам пас и бржи сам кад од полиције бежим на све четири ноге.   

Инцидент с баком

Старије жене у Русији ме заиста плаше. Оне немају стрпљења да слушају празне речи а 50 посто свега што може да се каже на енглеском су празне речи или покушај да се ували нека роба. Живео сам у веома старој згради и случајно сам прејако повукао стара улазна врата. Нешто је крцнуло па више нисам могао ни да их затворим.  

Одмах сам послао поруку мом другу Ивану и питао га шта да радим. Рекао ми је да ће свратити код мене, а ја сам за то време отишао до продавнице. На повратку сам испред тих врата затекао старију жену са лицем модрим од беса. Викала је све и свашта на руском језику, показујући на врата, показујући на мене, а затим се нагло окренула и дала ми знак да је пратим.    

Док сам тако ишао за њом хтео сам да јој кажем, „жао ми је, било је случајно“ и „доћи ће мој друг да је поправи, кајем се, ја сам пас“. Али она није обраћала пажњу на мене. Ушла је у свој стан, а мени дала знак да је сачекам.

Изашла је са шрафцигером и столичицом. Узео сам их и вратили смо се код оних врата. Говорила ми је шта да радим све док нисам вратио врата на место. Врата су се затворила, жена ме погледала и рекла ми „мастер“, тј мајстор и осмехнула се. Не знам да ли сам још некад видео осмех на лицу неке руске баке.

У том тренутку је дошао Иван. Бака је била пресрећна што се појавио неко ко може да преведе.

„Каже да си јој много помогао и да си прави мајстор, не као неки сероња који је покварио врата.“

„Спасибо“, одговарам ја на руском.

Бака ме потапшала по руци а Иван ме пита да ли да јој каже да сам ја тај сероња.

„Наравно да не!“

Ја сам пас. А понекад и лажем. 

Бенџамин Дејвис је амерички новинар и аутор књиге „Краљ Фуа“. Живи у Санкт Петербургу и ради са руским уметником Никитом Климовом на заједничком пројекту Flash-365. Пише магично-реалистичне flash fiction приче о руској култури, о депримирајућим неуспесима и „бабушкама“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“