Једном недељно воз из Москве стиже до удаљене станице у Псковској области (650 километара на северозапад). Одатле до села Толоковниково, где у потпуној самоћи живи 70-годишња Људмила Вјачеславовна, или Љуска, треба прећи још 25 километара.
Олга Кузњецова
Она устаје у 4 ујутро, у кућу уноси воду и дрва, пали ватру у пећи и одмах припрема храну. У селу нема гаса, струје има са прекидима. Њена ћерка и унук живе у граду, посећују је наизменично неколико пута месечно. Љуска им помаже: лети од ње добијају свеже воће и поврће, зими кромпир и зимницу. Ова пензионерка одлучно одбија да напусти родно село и кућу која је стара преко сто година.
Олга Кузњецова
На пролеће долазе комшије викендаши: Јуља са својим мужем и Рита са својим сином. Они у селу живе до јесени. Једног лета код Рите је у госте дошла њена школска другарица, фотограф Олга Кузњецова. Оне су сваког дана посећивале своју необичну комшиницу, помагале јој да здене сено и припреми дрва за зиму, а фотограф је, поред тога, својом камером бележила живот ове специфичне пустињакиње.
Олга Кузњецова
Када се вратила у Москву, Олга је схватила да треба још једном да посети Љуску, али овог пута зими. Тако су оне заједно дочекале Нову годину и провеле четири дана: Љуска у свом уобичајеном окружењу, а московски фотограф са пољским ве-цеом, без туша и текуће воде.
Олга Кузњецова
„Она је особа невероватно снажног карактера и веома енергична, са свим пословима одлично излази на крај”, каже фотограф Олга.
Олга Кузњецова
Љуска увек има пуно посла. Лети коси траву, сече дрва, ложи пећ и „бању” (руска сауна), плеви башту и поправља оно што се покварило. У башти гаји скоро све за своју исхрану. Лети у село долази продавница на точковима, ауто-тезга, а у суседном селу она мења сено за козје млеко.
Олга Кузњецова
Ако јој зими нешто затреба, телефонира продавници у суседном селу и све што јој је потребно јој донесу, а испорука кошта 300 рубаља (4 евра). У слободно време Љуска шије на машини. Она је прави мајстор за шивење и озбиљно се односи према одећи. Не облачи било шта што јој падне под руку.
Олга Кузњецова
„То је живот усамљене, али не напуштене пензионерке. Живот на селу је Љускин добровољни избор”, каже Олга.
Када се Људмила Вјачеславовна лоше осећа, она зна шта да чини. Уме себи да даје ињекције. 20 година Љуска је живела у Лењинграду (данас Санкт Петербург) и радила као медицинска сестра. Али, када јој се мајка разболела од рака, Љуска је све напустила и вратила се у родно село да брине о њој.
Олга Кузњецова
Мајка јој је одавно умрла, али Љуска са њом и даље има снажну везу. Љускина мајка је била веома побожна жена, желела је да оде у манастир, али су је родитељи на силу удали за удовца са малим дететом. Она је на себе узела бригу о детету, а касније је родила сина. 1941. године муж јој је отишао у рат и погинуо.
Олга Кузњецова
После рата у село је привремно дошао нови ветеринар. Љускина мајка је сазнала да је трудна тек када је младић већ напустио село.
Олга Кузњецова
Љуска је снажан карактер наследила од мајке која је сама подигла троје деце, водила бригу о домаћинству, а једном недељно одлазила 13 километара пешице у цркву чак и током страшних година прогона против религије. Љуска се моли и све по кући ради онако како ју је научила мајка. Пажљиво чува разбој за ткање своје мајке и мамине рукотворине, а на велике црквене празнике из сандука вади завесе које је мајка исткала од лана.
Олга Кузњецова
Када је фотограф Олга одлазила, Љуска јој је очитала молитву за пут и научила је овој молитви. Пензионерки веома помаже њена вера. Бог је за њу нешто као добар комшија са којим може да се посаветује и поразговара у самоћи.